RPG (Role Playing Games) – između zabave i umetnosti

Sigurni smo da do sad niste imali prilike da čujete šta je ovo, kakva je to vrsta igre, a i ako jeste čuli, verovatno vam nije baš najjasnije šta je zapravo to, kakva je to igra. Tim povodom sa našim sagovornicima Aleksandrom Milkovićem, glumcem, i Vladimirom Oreljem, softverskim inženjerom, razgovaramo baš na ovu temu!

Aleksandar Milković je glumac, stand up komičar i rukovodilac Pozorišne radionice u Inđiji. Glumu je diplomirao 2012. u klasi profesora Nikite Milivojevića na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde je završio i master studije. Jedan je od osnivača umetničkog udruženja „ArtFrakcija“. Prvi put se upoznao RPG-om 2004.

Vladimir Orelj je softverski inženjer iz Inđije zaposlen u Novom Sadu. Prema priči njegovog likа u avanturi ‘Letandur’ stvorena je pozorišna predstava pod istim nazivom. Kourednik je bloga Igrokaz. RPG-uje više od 15 godina. Od 2017. igra novu ulogu – oca.

Kada ste i kako prvi put došli u kontakt sa RPG-om (Role Play Games)?

Aleksandar Milković: Prvi put sa 16 godina, kada sam od prijatelja čuo za koncept „Tamnica i zmajeva“ [Dungeon & Dragons]. Mada, mislim da i kompjuterske igre imaju neke naznake kreiranja lika (opet koncipirane na Dungeons & Dragons-u), tipa „Skajrim“ [Skyrim], gde ti ipak biraš neku rasu, klasu i čemu ćeš da se posvetiš i kako da igraš. Mada je tamo put za razliku od RPG-ova ipak programski određen.

Vladimir Orelj: Prvi susret bi bila epizoda crtanog filma „Deksterova laboratorija“ u kojoj Dekster i drugari igraju neku varijaciju „Tamnica i zmajeva“. Imajući u vidu da je to bilo sredinom devedesetih kada su video igre ‘trčale’ na 16-bitnim procesorima (što ne znači da su bile loše, vec samo grafički daleko od danasnjeg nivoa), a „Monopol“ i „Riziko“ bez premca vladali svetom društvenih igra, nije ni čudo što sam bio potpuno opčinjen idejom koja se prvenstveno oslanjala na maštu kao polje za igru.

Šta je to što RPG izdvaja kao praksu u odnosu na srodne aktivnosti poput video ili društvenih igara?

Vladimir Orelj: Specifično za RPG u odnosu na neke srodne vidove zabave je što je krajnji cilj igranja kolektivno stvaranje priče.

Aleksandar Milković: U RPG-ovima glavni cilj jeste zabava. Mada, ja ih doživljavam i kao psihodramu. Posmatranjem sebe, a i drugih igrača shvatam koliko neko ne može da pobegne od sebe šta god da igra, a koliko neko namerno ispucava lične frustracije. Ono što je zanimljivo jeste da postoji neki ‘zid’ između mene kao osobe i mojih frustracija/izbora/odluka, a to je lik. To je drugačije kod igranja uloga, jer neko može da igra društvene igru ‘nervira se’ i ispoljava frustracije, ali to je i dalje on, a u igranju uloga to ne radim ja – nego moj lik. I krijemo se iza toga. Ili namerno forsiramo.

Takmičenje u „Tamnice i zmajevi minijaturama“. Fotografija preuzeta sa Vikipedije. Autor: Benny Mazur iz Toleda, Ohajo (The Limited Championship Uploaded by Drilnoth) [CC BY 2.0 (http://creativecommons.org/licenses/by/2.0)%5D, via Wikimedia Commons

Takmičenje u „Tamnice i zmajevi minijaturama“. Fotografija preuzeta sa Vikipedije. Autor: Benny Mazur iz Toleda, Ohajo (The Limited Championship Uploaded by Drilnoth) [CC BY 2.0 (http://creativecommons.org/licenses/by/2.0)%5D, via Wikimedia Commons

Vaši me odgovori navode na to da napravim analogiju sa pozorištem koje je tradicionalno povezivalo sve ove epitete zajedno, pogotovo kada se uzme u obzir pojam katarze koji uvodi još u antičko vreme Aristotel, pokušavajući da objasni u čemu se sastoji društvena korisnost same institucije i čineći ga pretečom onoga što bismo mogli da nazovemo psihodramom. Kako ti Aleksandre vidiš odnos između ove dve vrste prakse, pogotovo kada se uzme u obzir tvoja profesija, a to je gluma?

Aleksandar Milković: Postoje odredjene sličnosti – postoje likovi koje reditelj igre [game master] vodi kroz priču. Razlika je u tome što u pozorištu postoji tekst, dakle, priču znamo i znamo gde nas vodi, a što je još važnije – publika. Dok igrate RPG niko vas ne gleda i to utiče na igrače da se opuste. Rekao bih da je glavna sličnost izmedju pozorišta i RPG-a upravo gluma. A koliko uspešno i originalno se izvodi, zavisi od umešnosti pojedinaca – i u pozorištu i u igri uloga.

Ponovo smo došli do priče, kao važne teme RPG-a. Vladimir je u svom odgovoru na pitanje o suštini ove aktivnosti stavio akcenat na izgradnju narativa. Sada vidimo da se i razlika između ove vrste prakse i pozorišta bitno određuje takođe spram istog ovog pojma. Danas se stvaranje priča prvenstveno vezuje za pisanje, bilo to u domenu književnosti ili pak neke od scenskih umetnosti (pozorište, radio, televizija ili film). Sada želim da postavim pitanje Vladimiru i tiče se pisanja. Kao programer, tvoj zadatak je da pišeš kodove i time proizvodiš funkcionalna oruđa, sa druge strane kao pisac baviš se stvaranjem druge vrste teksta, onog koga bismo mogli nazvati estetskim – koji ima potpuno drugu vrstu uloge, koja se tiče izazivanja osećanja i ima za cilj da proizvede misli kod čitalaca. U koju vrstu ‘proizvodnje’ teksta bi postavio učesnike RPG-a? I kako bi protumačio činjenicu da je ovaj oblik aktivnosti vrlo popularan kod ‘programerske’ populacije? Postoji li veza RPG-a sa specifičnostima kompjuterske kulture uopšte?

Vladimir Orelj: Ako pretpostavimo da je svrha pisanja koda da se reši neki problem, onda može da se napravi paralela između kodiranja i tradicionalnog tipa RPG-ova gde se pred igrače postavljaju prepreke koje oni treba da prevaziđu. Ovakvi epski tipovi igara najčešće i odgovaraju programerima i ostalima koji su istrenirani na “inženjerski” način razmisljanja: reši problem što efikasnije.

Poslednjih godina (uglavnom kao posledica sve većeg broja “indie” naslova u svetu RPG-ova) su sve popularnije igre koje su pomerile centralnu ideju sa izazova na dramu. Rekao bih da se igranjem tih igara dobija tekst koji bi podsećao na neku modernu knjigu. One stavljaju akcenat na strukturu priče, formiranje dramskih konflikata izmedju igrača i kolektivno učestvovanje u izgradnji sveta u kome se narativ dešava.

Interesantno je što se RPG razlikujue i od programiranja i od pisanja time što u njima ne postoji iterativni proces. Nema nikakvog brušenja već je sve stvar momenta. To često dovodi do drastičnih varijacija u kvalitetu jer sve zavisi od raspoloženja učesnika. Naravno, popularnost RPG-ova dovodi do toga da se sve više razvijaju tehnike kojima bi se popravilo iskustvo svih prisutnih, a samim tim i kvalitet teksta.

Nastaviće se…

Autor: Milan Marković

(Visited 356 times, 1 visits today)