MARKO MARJANOVIĆ MARINČIĆ – talentovani montažer pred kojim je uspešna karijera

Inđija može da se pohvali velikim brojem talentovanih ljudi. U poslednje vreme isplivali su oni koji se bave filmom i produkcijom. Jedan od njih je i Marko Marjanović Marinčić, student FDU, smer montaža. Povod za razgovor sa Markom jeste njegov kratki film “Pištolji i Kacige”.

Od kada počinje tvoja ljubav prema montažom?

Montaža je bila proračunata odluka, ali sve kreće od ljubavi prema filmu. Ja sam dete televizije, tako da sam od malih nogu kupio sve što se pustalo, od Srećnih ljudi do Matriksa, pritom mi je keva uvek obracala pažnju kada je neki film bitan, ko igra u njemu itd.. Kako je adsl povećavao protok brzine interneta, tako je počela i mogućnost da odeš u delfin i tražiš da ti narezu 4 filma na disku, pa sam ja svoje favorite tražio. Sledeća prekretnica mi je definitivno bilo kad sam otkrio imdb, sajt na kojem su svi filmovi, imena autora i ocene, tako da sam stalno kliktao kao sumanut i povezivao filmove, autore i stvarao neku osnovnu klasifikaciju u glavi. U osnovnoj školi sam hteo da budem ili neki fizičar ili fudbalski komentator, medjutim na pola srednje sam postavio sebi pitanje, koji je to fakultet ili posao za koji se neću u pola studija ili pola života zapitati kog sam ja djavola ovo radio i shvatio sam da želim da se bavim filmom.

Kada si prelomio da je montaža ono čime želiš da se baviš u životu?

Negde u trećoj srednje sam se upoznao Ćerom(Nemanja Ceranic prim.aut), preko Straje (Strahinje Madzarevica), i on mi je ispričao njegov put i kako je on kroz savete drugih ljudi i svog istraživanja odlučio da upiše montažu, tako sam i ja krenuo da razmišljam u tom smeru. Kada sam izlazio na prijemni posle treće srednje nisam znao ništa praktično da uradim, ali kako je vreme prolazilo tako sam polako učio i program, oslanjao se na gledalacko iskustvo u prvim radovima i dopalo mi se. Iz ove perspektive, kada bih trebao da kažem zašto montaža, što u tom trenutku verovatno ne bih znao savršeno da artikulisem, jeste da me je više interesovalo kako da ispricam priču, odnosno kako koristiti filmska sredstva za određenu situaciju. Jer suštinski reditelj i montažer moraju da poznaju iste stvari, naravno u fakultetskom smislu postoje tu razlike, ali montažer je čovek koji mora da razume sve, i kako funkcioniše dramaturgija i rediteljski postupak, proces montaže, kao i kako zvuk i muzika funkcionišu kao izražajno sredstvo. Najviše što mi je dala montaža to je sposobnost da u procesu pripreme mogu već da zamišljam kako će se scene montirati.

Skoro je objavljen trejler za tvoj film “Pištolji i kacige”. DA li si zadovoljan kako je sve ispalo?

Na trećoj godini montaže već 10ak godina se snima kratki film, zamisao toga je bila da se montazerima približi rediteljski rad i šta to sve podrazumevaju, takodje kako se u montaži izboriti sa svim nedaćama i problemima koje snimanje iznedri, kako montirati dijaloške scene, kao i kako dobre stvari staviti u kontekst celine, pritom da je jedina osoba koju možete da opsujete u tom trenutku jeste vi, jer ste vi reditelj 🙂 Ja sam prilično entuzijasticno pristupio toj vežbi , sa stavom u glavi da napravim kratki film na osnovnu kojeg mogu da pokažem svoj afinitet, zanat, i da sutra mogu sa njim da se pojavim na konkursu za dugometražni film i da imam šta da pokažem. Film se snimao u vreme korone, tako da je bilo prilicno papreno, neke stvari je snimanje u takvoj situaciji odnela, a neke je donela, na primer, snimatelju zvuka je otkazano snimanje serije i on je mogao da radi na Pistoljima. Takodje mi je film pomogao da sagledam i svoje greške u praksi i služi mi kao nauk. Sa finalnim proizvodom sam zadovoljan, jer mislim da sam uspeo da ispricam priču na zanimljiv način i da sam uspeo duh sebe da ispoljim kroz njega. Velika stvar je izbor ekipe, mislim da je ključna stvar što je svako iz ekipe lično pristupio radu na filmu i to je donelo određeni kvalitet. Odrabrani glumci su odlično razumeli šta želim , čak i nadogradili postavku iz scenarija tako da mi je to dalo potvrdu o mojoj proceni odabira, naravno uz faktor sreće.

Kakva su ti očekivanja od filma?

Kratki film je, bar kod nas, bas tesko eksploatisati. Za sada je jedini nacin preko festivala, koji obicno znaju kakve filmove zele. Pistolji i Kacige su malo drugaciji film od klasicnog “festivalskog” filma, stoga mi se nekoliko festivala uljudno zahvalilo saljuci “vise srece drugi put” poruke, , ali recimo na Filmski Front u Novom Sadu sam u takmicarskog programu. Nemam neka preterana ocekivanja, zelim da ljudi to vide, napravicu projekciju u Indjiji, i nadam se u Beogradu. Najvise sto mogu da dobijem i ja, i clanovi ekipe filma, jeste da nas neko prepozna po filmu, mislim da ne postoji veci uspeh od toga.

Šta je najzahtevnije pri kreiranju kratkometražnog filma i uopšte u montaži?

Pricacu Iz iskustva prethodnog kratkog filma i novog kojeg spremam pod nazivom “Orao Albino”. To su studentski filmovi, i to sa sobom nosi odredjene beneficije, ali i odredjene mane. Ljudi koji rade, dobrovoljno pristaju na rad, nemaju honorare, ukoliko nekom iskrsne profesionalni angamzan, verovatno ostajete bez glumca, svenkera ili koga god. Ja kao montazer od fakulteta nemam nikakva sredstva, mogu da apliciram za opremu na fakultetu, ali nisam priroritet. Tako da za budzet i produkciona sredstva, pojedinac, uz grupu saradnika mora sam da se postara . Za Pistolje i Kacige, sam celu drugu godinu fakulteta skupljao sredstva, skladistio svoje honorare da bi imao za film. Nezahvalan posao, za vece kompanije niste egzoticni jer ne postoji komercijalni potencijal pustanja na televiziji u bioskopu. Ima i svetlih primera. Za skupljanje sredstava za film “Orao albino” koji je trenutno u fazi preprodukcije , obratio sam raznim preduzetnicima u celoj Opstini Indjija, i dosta ljudi je pomoglo, tako da se na ovaj nacin zahvaljujem svim tim ljudima.

Profesionalna karijera započelati je u video spotovima. Sa kim si sve radio i koliko ti je to iskustvo pomoglo u daljoj karijeri?

Moja prva akvizicija je na spotu Ljubomira Bilanovica, popularnog DJ LJUBE, u srednjoj sam jos montirao neki spot za njega i moze se reci da mi je on prvi dao sansu 🙂 Spot je specificna forma, ima svoje zakonitosti i u zavistnosti i od muzickog zanra i pristupa reditelja, da li je narativan ili nije. Imao sam mogucnost da radim vise muzickih zanrova, sto je odlicno iskustvo. Radio sam spotove za bend Alitor, Nikoliju, Reformu bend, trenutno radim spot za bend Suma covjek. Nakon toga, usledio je rad na serijalu Ekipizza. Na tome si radio sa Nemanjom Ćeranićem.

Kako je raditi sa jednim od najtalentovanijih režisera današnjice?

Na Ekipizzi sam saradjivao sa Nemanjom Ceranicem i Nemanjom Cipranicem. Ćera i ja smo dobri prijatelji, i imam tu privilegiju da imam njega kao starijeg kolegu koji ce me preporuciti za posao, kao i da mogu da ucim na njegovim iskustvima. Ekipizza je dobro iskustvo sto sam tada prvi put se susreo sa rokovima, celim procesom postprodukcije, sa igranom formom na kraju krajeva, u profesionalnom okruzenju, to dosta znaci. Sa Cipranicem i danas saradjujem, sto govori da sam se dobro pokazao 🙂 S druge strane, od tog honorara su nastali Pistolji i Kacige, tako da sve u svemu, odlicno iskustvo.

Počinje emitovanje serije "Kljun", gledajte je na Nova S u 21.30h

Možda i kruna tvog rada jeste montaža osme epizode serije Kljun. Kako je došlo do saradnje sa ekipom koja radi seriju?

Ćera je glavni montazer serije Kljun i posto se montiralo dan za dan, on je mene pozvao da mu pomažem sa scenama koje pristižu svakodnevno. Ko ce montirati osmu epizodu jos se nije znalo, i ona je zavrsila u rukama koleginice Tamare Krstanovic, koja je asistent montaze na seriji. Ona me je pozvala da zajedno to radimo i ostalo je istorija 🙂 Verovatno najstresniji angamzman koji sam imao do sad, ali odlicno iskustvo, ta nasa epizoda je specificna, i u samom desavanju i po koriscenju arhive, sto nosi dodatne komplikacije i u tehnickom i kreativnom smislu. Bas je dugo proces trajao, kao montaza igranog filma, uz puno razgovora i razmirica na svakom nivou, Tamara i ja smo morali da se odmorimo mesec dana jedno od drugog, jer bi se poubijali sigurno. Ali to je sve normalno, jer se skupina razlicitih ljudi bori za istu stvar sa drugacijeg stanovista. Na kraju ostaje iskustvo, koje znaci svakom pojedincu unutar ekipe, nevezano u kom se starosnom dobu nalazi.

pripremio: S.J.

(Visited 839 times, 1 visits today)