Zaboravljeni spasilac inđijskih Srba

Sigurno se pitate čemu ovaj naslov i kako je to neko spasio Srbe u Inđiji kada su oni većina u inđijskoj opštini. Razumljiva je tvoja zbunjenost čitaoče jer se o ovoj osobi ne govori već 67 godina. Kada se njegovo telo vratilo u zemlju od koje je i postao, Srbi u Inđiji su zaboravili svog paroha Radoslava Markovića koji je skoro šezdeset godina službovao u Inđiji. Ove godine je 150 godina od njegovog rođenja i vreme je da se ponovo Inđinčani podsete svog nekadašnjeg paroha i dobročinitelja.

Radoslav Marković je rođen 14. januara 1865. godine u Mošorinu od oca Ilije, učitelja u Mošorinu, i majke Milice. Prva slova je naučio od svog oca, kod koga je i završio osnovnu školu. Njegov otac, kao pripadnik obrazovanijeg sloja srpskog stanovništva u Ugarskoj odlučio je da ga pošalje u Gimnaziju. Tako Radoslav stiže prvi put u Sremske Karlovce i upisuje Karlovačku Gimnaziju gde završava niže razrede gimnazije. Potom prelazi u Novi Sad gde završava i više razrede gimnazije.


Već u svojim gimnazijskim danima Radoslav počinje da aktivno učestuje u političkim i kulturnim dešavanjima među Srbima. Postaje član đačke organizacije Sloga na čiji je čelo uskoro došao. Po završetku Gimnazije 1884. godine upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Već 1888. godine uspešno završava i Bogosloviju i Radoslav je odlučio da postane sveštenik. Ta odluka je izmenila život i Radoslavu i inđijskim Srbima.

Srbi su Inđiju ponovo naselili 1746. godine. Sve do 1825. godine niko im se nije mešao u život. Obrađivali su svoje njive i čuvali stoku onako kako su ih njihovi dedovi učili. A onda je vlast odlučila da u Inđiju naseli Nemce. Nemci su sa sobom doneli i novu tehnologiju obrade polja i uzgoja životinja. Mala nemačka zajednica se svake godine širila i već sredinom veka sustigla je po broju srpsko stanovništvo. Srbi nisu mogli da sustignu Nemce ekonomski. Počeli su da prodaju svoja imanja i sele se iz Inđije. A 1888. godine u Inđiji je ostalo svega 630 Srba, a Nemaca je bilo 5000 – 6000. Tada je u Inđiju došao mladi bogoslov Radoslav i isprosio od inđijskog paroha Jovana Pavlovića ćerku jedinicu Darinku. Radoslav i Darinka su se venčali 30. januara 1889. godine, a Radoslav je postao pomoćnik svom tastu odmah po rukopoloženju u martu 1889. godine. Radoslav i Darinka su imali četvoro dece: Teodora (1889. – 1891.), Dušana (1892. – 1965.), Milicu (1894. – 1979.) i Vladimira (1906. – 1921.). Teodor je umro još kad dete, a Vladimir sa petnaest godina i njegovu smrt otac Radoslav do smrti nije prežalio. Tako je mladi sveštenik Radoslav započeo svoj rad u stadu od Hrista mu poverenom.


Ali tek što je ćerku venčao Jovan Pavlović se razboli i umre u aprilu iste godine. Radoslav je po uputstvu od Prečasne Konzistorije u Sremskim Karlovcima preuzeo inđijsku parohiju kao administrator. Čim je preuzeo parohiju, dvadesetčetvorogodišnji Radoslav Marković suočio se sa siromašenjem Srba i njihovim odlaskom iz Inđije. Kako bi to sprečio mladi sveštenik osnovao je neki vid poljoprivredne zadruge kako bi zadržao Srbe i njihov mali kapital ujedinio kako bi mogli bar crkvenu zemlju da uzmu pod arendu umesto Nemaca. Time je zaustavljeno iseljavanje Srba.
Zbog svog zanimanja za zadrugarstvo Radoslav je pročio knjigu Jaše Tomića “Pametno nazarenstvo” (štampana 1895. godine) i već 1897. godine Inđija je dobila prvu poljoprivrednu zadrugu u Austro Ugarskoj monarhiji. Ta zadruga je označila novi polet inđijskih Srba i trajno zaustavila iseljavanje. Srbi su počeli ekonomski da jačaju, a i postajali su vredniji, mada i dalje mnogi nisu mogli da promene svoje navike, pa je Radoslav Marković svako jutro išao od kuće do kuće i budio svoje parohijane kako bi što ranije ustali da u radu ne zaostaju za Nemcima. On stupa u prepisku sa Jašom Tomićem i 1898. godine u Zagrebu učestvuje u osnivanju Saveza Srpskih Zemljoradničkih Zadruga i postaje član uprave Saveza.

Pored svog zanimanja za zadrugarstvo, otac Radoslav bavio se i istorijom, demografijom i statistikom, te je 1901. godine napisao delo Pravoslavna srpska parohija u Inđiji krajem 1900. godine. U njoj je izneo kratku istoriju Inđije, dao dragocene opise zanata i zanimanja kojim su se Inđinčani bavili, dao popis srpskih porodica, kao i podatke o njihovom bogatstvu i imanju. Dao je opise običaja i navika tadašnjih stanovika Inđije, ali izneo je i njihove mane i u čemu sve zaostaju za svojim nemačkim komšijama. Ovo delo je pozitivno odjeknulo u naučnoj javnosti i pohvale su stizale sa svih strana, čak i od slavnog Jovana Cvijića.

Pored staranja o materijalnim prilikama Srba u Inđiji otac Radoslav vodio je brigu i o duhovnom i telesnom uzdizanju njihovom te je 1905. godine osnovan Srpski soko. Pošto nisu imali prostorija članovi Sokola su vežbali u porti inđijske crkve, a sveštenik Radoslav je postao prvi starešina Sokola. Zbog svojih zasluga 1906. godine izabran je za poslanika na crkveno – narodnom saboru.
Njegov rad prepoznao je i Sinod Karlovačke mitropolije te je od 1907 – 1911. godine držao kurs o zadrugarstvu kako bi budući sveštenici takođe pomogli napredak i razvoj svojih mesta u kojima će službovati. Praktične vežbe otac Radoslav izvodio je u inđijskoj zadruzi, koju je predstavio studentima kao idealan model.

U Prvom svetskom ratu, kao i mnoge druge srpske prvake, ni oca Radoslava Markovića nije mimiošao život u logoru i zarobljeništvu. Istog dana kada je rat počeo 28. jula 1914. godine Radoslav Marković je bio uhapšen sa još četrdeset Srba meštana i zatvoreni su u ulanskoj kasarni. Uskoro mu se tu pridružio i Jaša Tomić. Prota je uskoro prebačen u Rumu, a odatle pušten kući. Nije smeo ni na ulicu da izađe bez odobrenja. A kada je srpska vojska ušla u Srem, Radoslav Marković je ponovo zatvoren, zajedno sa još nekim meštanima, i tek su 1916. godine vraćeni kućama. U zatvoru je bio šikaniran i mučen, ali prota je sve stojički izdržao.

Kada je oktobra 1918. godine počeo raspad Austro – Ugarske monarhije, i u Zagrebu osnovano Narodno vijeće, 25. oktobra u Inđiji prota osniva Narodno veće zajedno sa ostalim internircima. Nemci iz Inđije koji su se sklonili u Bačkoj, kada su se vratili kućama, zatekli su svoje kuće kako su ih i ostavili. Predsednik Narodnog veća u Inđiji, Radoslav Marković nije dozvolio da u Inđiji zavlada bezakonje, pa je on u ime komadanta sedmog puka naredio da se svakodnevno dobuje i da se čitaju “naredbe” komadanta puka. Inđija je oslobođena 8. novembra 1918. godine na Mitrovdan. Nemci mu ovu dobrotu nikad nisu zaboravili. Prota je bio učesnik i zbora u Rumi kada je srpski živalj iz Srema jasno rekao da želi da se ujedini sa Kraljevinom Srbijom.

Posle rata, za protu su nastupili novi dani, ali ne i lakši. Nova država, Kraljevina SHS, počela je da sprovodi agrarnu reformu. Prota, i dalje kao član Saveza zemljoradničkih zadruga, pisao je o agrarnoj reformi i zalagao se da agrarni reformu izvedu zemljoradničke zadruge jer su one najbolje mogle da reše. On se bojao da bi političari to mogli da zloupotrebe i da seljak opet ostane bez ičega. Godine 1928. Radoslav Marković je izabran za doživotnog predsednika saveza. Iste godine, jedan nezadovoljni zadrugar je izvršio napad na protu sa ciljem da ga ubije, ali na sreću prota je preživeo, ali je nosio posledice do kraja života. Za svoj trud i zalaganje dobio je dva ordena Svetog Save, orden Belog orla i Jugoslovenske krune, a u crkvi je dobio pravo nošenja naprsnog krsta.

Radoslav Marković bio je i saradnik Matice Srpske koja je objavila njegove broje članke i rasprave, kao i njegovo veoma značajno delo Inđija 1923. godine koja predstavlja dopunjeno izdanje iz 1901. godine. Biran je za člana Književnog saveta Matice srpske, a tridesetih godina i za člana Istorijskog društva u Novom Sadu. Od 1922. godine izdavao je u Sremskim Karlovicima list Život koji se bavio i crkvenom politikom i crkvenim pitanjima, ali i pitanjima od opšteg značaja za socijalni položaj stanovništva. Prota se bavio i književnim radom i iza sebe je ostavio i nekoliko pripovedaka koje govore o mentalitetu stanovništva koje je živelo na ovim prostorima na prelasku XIX u XX vek.

Radoslav Marković je predano obavljao svoje dužnosti sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Da ne bi prošao kao u Prvom svetskom ratu, prota odlazi u Beograd. Inđijski Nemci su dolazili da ga mole da se vrati u Inđiju, ali on je to odbio jer nije smeo da krene na put, bojeći se ustaša. Čak su i ustaše htele da ga pridobiju za sebe, da se priključi Hrvatskoj pravoslavnoj crkvi, ali prota je i to odbio i sačekao je kraj rata u Beogradu.
Po oslobođenju vraća se u svoju Inđiju, ali Inđija više nije bila ista. Inđijski Nemci su otišli, a u Inđiju su stigli kolonisti. Stari prota više nije imao snage da se uklopi u novu sredinu. Živeo je tiho i povučeno. U poslednjim danima se zanimao za matematiku. Umeren u jeli i piću, skromnih prohteva. Ali 14. decembra 1948. godine više se nije probudio. Predao je dušu Gospodu tiho, kao što je i živeo. Sahranjen je iza oltara inđijske crkve, a opelo mu je služio episkop Vikentije, budući patrijarh srpski, sa brojim sveštenstvom.

Sahrana Radoslava Markovića

Protin veliki prijatelj bila je i Isidora Sekulić koja ga je često posećivala. Takođe prota se družio i sa inđijskom inteligencijom pre svega sa veleposednikom Đorđem Vojnovićem. Njih dvojica su zajedničkim snagama uspeli da podignu Sokolski dom u Inđiji. Na njegovom mestu danas se nalazi Kulturni centar.

Nažalost, danas je potpuno izbledelo sećanje na oca Radoslava Markovića u Inđiji. Više ga se ni njegovi naslednici u inđijskoj crkvi ne sećaju. Ovaj apostol zadrugarstva, tiho je otišao iz sećanja svojih meštana iako je njima posvetio čitav svoj život i službovanje u Inđiji. On je zaslužio da se sećanje na njega obnovi i da neke institucije ponesu njegovo ime, ne samo u Inđiji, već i u Sremu, pa čak i u Vojvodini, jer svojim delanjem prota nije zadužio samo Inđiju već i Vojvodinu. Time bi mu se Inđija adekvatno odužila za njegov šezdesetogodišnji trud i zalaganje za napredak.

Zato moramo da osvežimo sećanje Inđinčana na svog popa Racka koji je svoj život dao za njih.
Autor: Vukašin Vukmirović