“Trikopred” – propali trikotažni gigant


Posle priče o Jugoslovenskoj krznarskoj industriji predstavljamo vam još jednog nekadašnjeg giganta  u proizvodnji odeća iz Inđije – Industrija trikotraže “Trikopred”. Za razliku od krznare čija je primarna delatnost bila proizvodnja hantera i kaputa, glavni proizvodi “Trikopreda” bili su: triko džemperi ( muški, ženski i dečiji), puloveri, ženski kompleti (suknje, bluze, jakne) i ženske haljine. Ti proizvodi činili su 100% ukupnih prihoda.

Na mestu gde se danas nalazi ruinirani hotel Kruna (preko puta Železničke stanice) nakon Drugog svetskog rata osnovana je fabrika padobrana Kluz, u čast heroja Narodnooslobidačkog rata pilota Franje Kluza. To predstavlja i začetak industrije trikotaže na području Srema.

“Trikopred” je registrovan 1973. godine na istoj adresi kao i Kluz kao fabrika za proizvodnju vunenih i sintetičkih trikotražnih proizvoda. To mesto je izabrano planski. Stari put Beograd-Novi Sad udaljen je kilometar, od budućeg auto-puta E75 četiri kilometra, a pruga se nalazila preko puta fabrike. Pošto je preduzeće posedovalo vozni park za transport gotovih proizovda, ta lokacija je bila idealna za plasman robe na domaće i strano tržište. Fabrika je imala tri odeljenja: Pletiona, Konfekcija i Zajednička služba. Radnici u Pletioni su premotavali prediva i pleli poluproizvoda, dok je konfekcioniranje gotovih ispreletnih proizvoda i njihovo pakovanje vršeno u drugom pogonu.

Proizvodni objekti zajedno sa magacinskim i administrativnim prostorom prostirali su se na 2300 kvadratnih metara, a pored toga “Trikopred” je u svom posedu imao i 12.100 kvadartnih metara dvorišta.

Preduzeće je 1987, godine raspolagalo sa 121 mašinom. Pletiona je imala tri mašine za premotavanje prediva i 38 ravnopletećih mašina sa nekoliko vrsta sistema. U odeljenju Konfekcija postojalo je 80 šivaćih mašina. Proizvodnja se obavljala u tri smene. Obim proizvodnje od 1983. do 1987. rastao je iz godine u godinu.

  • 1983 – 326.416 komada odeće
  • 1984 – 351.416 komada odeće
  • 1985 – 363.062 komada odeće
  • 1986 – 394.754 komada odeće
  • 1987 – 393.415 komada odeće

trikopred indjija
Prema planu proizvodnje, 1988. godine planirano je da se prebaci suma od 450.000 komada odeće, dok je 1990. godine ta brojka trebalo da iznosi više od pola miliona, tačnije 560.000. Za ovaj plan izrađen je Investicioni program, koji je zbog početka građanskog rata samo delom sproveden.

Sirovine su dopremljivane iz svih krajeva Jugoslavije – Skoplja, Apatina, Bitolja, Leskovca, Pirota… Preduzeće je imalo sopstvenu trafostanicu jer je ceo proizvodni proces koristio elektirčnu energiju. Za zagrevanje prostora koristio se ugalj.

Za razliku od krznare, “Trikopred” je većinu svojih proizvoda izvozio, skoro 60%. Na domaćem tržištu su bili potpisani sporazumi sa više od 200 trgovinskih radnih organizacija. Najviše robe kupovali su: “Kluz” (Beograd), “Tekstilpromet” (Zagreb), “Stoteks” (Novi Sad), “Niš promet” (Niš), “Magros” Sarajevo, “Vema” (Maribor) i “Velteks” (Ljubljana).

Kada je reč o inostranim tržištima, izvozilo se na tri kontinenta. U Evropi kamioni sa robom iz “Trikopreda” odlazili su u Nemačku, Englesku, Poljsku i SSSR, dok su brodovi prevozili haljine i džempera u Libiju, SAD i Kanadu. Celokupna proizvodnja namenjena inostranom tržištu bivala je unapred rasporadata, dok je robe za domaće tržište bilo u zalihi jednomesečne proizvodnje, nekih 30.000 komada robe. Preduzeće je imalo sopstvenu modelarnicu. Od ukupno 425 radnika (31. decembar 1987. godine), 85,6% (364) činile su žene. Više od polovine bili su kvalifikovani radnici, dok su nekvalifikovani činili 17%. Specifičnost fabrike bilo je postrojenje “Domaća radinost”, odnosno rad sa kooperantima koji su komade odeće pravili kod svoje kuće po nacrtima i dizajnu “Trikopreda”. Oni su od fabrike dobijali materijal, te im se plaćao samo uloženi rad. Kada saberemo broj radnika krznare, “Trikopreda” i kooperanata, dolazimo do brojke od minimum 1500 radnika. Drugim rečima, to je skoro dve trećine od brojke koje zapošljava IGB čini radni kolektiv u većini čine žene. Razlika između krznare i “Trikopreda” sa jedne, i IGB sa druge strane, jeste ta što je IGB nemačka firma koja radna mesta otvara donacijama Republike Srbije, odnosno novcem bivših radnika krznare i “Trikopreda”.

Prostim jezikom, obaveznom privatizacijom uništene su domaće fabrike u kojima su uslovi rada i plate bile na zadovoljavajućem nivou,a novac hiljada ljudi koji su ostali bez posla dat je inostranim kompanijama koji sa njim otvaraju radna mesta za iste te ljude. Naravno, za minimalne plate.

“Trikopred” je 1991. godine promenio ime u Intex, a ta firma je otišla u stečaj početkom 2000ih.
Autor teksta: Strahinja Jovanović

Share

jul 03, 2017

aktuelno privreda