TOTALNO DRUKČIJA OD DRUGIH Andrijana Radenković: Alisa iz malog grada

Svi mi imamo tu jednu osobu u našem životu koja je buntovnik sa ili bez razloga. Na školskim fotografijama, iza redova i redova uredno odevene i počešljane dece, uvek se nađe neki momak (ili devojka) sa zelenom kosom, piercingom u nosu, plazeći se i očajnički pokušavajući da razbije “kalup” koji su im je nametnut od strane roditelja, škole ili društva u celini.

Pisac Andrijana Radenković je jedan od tih buntovnika – ponekad bukvalno, ponekad figurativno. Zamislite ženu sa vatreno-crvenom kosom, poluobrijanom glavom, u garderobi koju bi nosila neka pin-up devojka iz 50-ih godina prošlog veka kako šeta ulicama malog grada kao što je Inđija (oko 20.000 stanovnika). Zamislite reakcije prolaznika koje se kreću od divljenja do zbunjenosti do odbacivanja do osuđivanja. Srećom, Andrijana se uopšte ne osvrće na njih i nastavlja da bude ono što jeste.

Kada sam se spremala za ovaj intervju, sećam se da sam u jednom od Andrijaninih blogova pročitala šta ona smatra savršenim intervjuuom i na kakva pitanja bi volela da odgovara. Kao što možete da pretpostavite, ta njena idealna pitanja su bila sve samo ne tipična – npr. “Koja je boja nade?”, “Zašto je Daglas Adams takav kralj?”, “Zašto je proleće najbolje godišnje doba?”, “Zašto verujem u ljude?”…

Andrijana Radenković

Kao što možete da pretpostavite, ovo je mene, kao osobu koja će Andrijanu intervjuisati, stavilo u vrlo nezgodan položaj. Kako da napravim intervju koji će biti dovoljno zanimljiv i inspirativan, a da se naši čitatelji, nakog što ga pročitaju, ne zapitaju “kog sam, đavola, upravo pročitao”? Kao i uvek, ključ je u ravnoteži. Ovaj intervju je i “normalan” i “čudan”, a nadam se, i dovoljno upečatljiv.

Ovo je Andrijanina priča.

 Kada je tvoj bunt počeo? Kod većine ljudi on se rađa u tinejdžerskom razdoblju kada, u potrazi za svojim pravim identitetom, klinci odluče da „idu protiv sistema”. Jesi li uvek bila tako nekonvencionalna?

Uh, zatekla si me ovim pitanjem! Možda bi ti bolji odgovor dali moji roditelji. Oni su se borili sa mnom još od 87′ godine. Mislim da se kod mene to desilo pre puberteta. Ni kao dete nisam volela klasične stvari koje zanimaju devojčice. Dok se većina njih igrala lutkama, ja sam bila ona koja je poderanih pantalona dolazila kući jer sam predvodila vojsku igrajući se rata sa dečacima. Dok su druge gledale Diznijeve crtaće, ja sam pred spavanje gledala Betmena.

Nisam odustajala kada bi mi dečaci rekli da nešto ne mogu jer sam devojčica. Izborila bih se ja! Nisam dala na sebe nikom. Poštovala sam reč roditelja, al’ nekako mi se čini da su i oni znali dokle mogu da idu kada sam ja u pitanju. Posle su došle “lude godine”. Bunt je ostao i postajao sve veći. Gušili su me stereotipi, užasavala sam se moralisanja, nametnutih normi, nepisanih pravila. Osećala sam se zarobljeno, ukalupljeno. Bilo je strašno!

Bilo je jos strašnije odustati od sebe, od svoje slobode uma, od svega sto jesi, samo da bi se uklopio. Kad sam shvatila sta je strašno, a šta još strašnije, tad sam prodisala. Htela sam da živim, a ne da tavorim u životu zbog uklapanja u okolinu. Gotovo svakodnevno sam ulazila u konflikte sa tatom, ali nisam odustajala. Ni jedne sekunde nisam poklekla i ne kajem se zbog toga.

Birala sam sama teži put, ali baš zbog tog puta volim sebe i svoj život. I zbog toga si i ti ovde, zar ne, i postavljaš mi sva ova pitanja. Buntovnik se rađa, ne postaje se! I kao takav i umire. Buntovnici menjaju svet. Ja to radim. Ja to želim da radim. Neko živi do 90. godine, a ustvari je umro u 20 i nekoj.

 Jedan od ključnih momenata u tvom životu je bio kada si saznala da boluješ od teške bolesti zbog koje si morala da budeš hospitalizovana godinu dana. Kako je ta bolest promenila tvoje mišljenje o životu i pogled na njega?

Da, tačnije 15 meseci. Tamo sam i rođendan proslavila, sa decom iz bolnice. Neka odavno nisu među nama. U bolnicama šetaš između Juče i Sutra. Tamo je uvek Danas. Jedino sigurno sto imaš! Bolnice su najbolji predavači o zivotu. Okružen smrću i tugom, tupim pogledima roditelja i izmučenom decom, ti progledaš. Vidiš koliko je život lep kada si zdrav. Vidiš sve ono sto zdravi uzimaju zdravo za gotovo.

Kažu da čovek ima dva života. Drugi počinje kad shvatiš da imaš samo jedan i to je zaista tako. Posle 15 meseci su mi rekli da ja imam Sutra, ali tad sam već odlučila da je u mom životu zauvek Danas. Tako živim vec dve decenije. Život je dar! Nema većeg i zato živite. Ne tavorite! Suviše je život kratak da bi takav dar tako olako bacili. Ja nisam. Zbog toga sam danas ovakva kakva jesam. A Sutra? Sutra će već doći.

Odabrala si društvene medije kao platformu za izražavanje svog mišljenja. Iako si direktna i iako tvoje reči ponekad umeju duboko da „poseku“ i prouzrokuju prilično snažne reakcije kod čitatelja, uvek govoriš ono što je u skladu sa tvojom ličnom istinom. Koliko su ti društveni mediji pomogli ili odmogli u pisanju?

Pišem od kada znam za sebe. I kao mala devojčica sam upadala u nevolje zbog toga. Pre tri godine napravila sam grupu na Facebook-u – „S moje strane ogledala“. Tu sam pisala šta mi je padalo na pamet. U toj grupi su, u početku, bili moji najbliži prijatelji.

Nekako, vremenom, broj članova je rastao. Nisam pridavala značaj tome jer sam pisala sebi, ma koliko to otkačeno zvučalo. Da ja ne zaboravim, jer nekad nemam vremena da sve stavim na papir i tako sačuvam. Pisala sam o svakodnevnici, pesme, kratke priče, o svom životu, svojim iskustvima, aktuelnim temama… I broj članova je postajao sve veći i veći.

Nedavno si se udala za svog momka Dragana sa kojim si, pre venčanja, bila u vezi sedam godina. Celo venčanje je bilo inspirisano bajkom „Alisa u zemlji čuda“. Kada ste sekli tortu, u pozadini se čula muzika iz serije „Igra prestola“. S obzirom na tu celu neuobičajenu postavku, muziku koja se obično ne svira na svadbama, tvoju neobičnu venčanicu i mladoženjino odelo, uopšte ne bih bila iznenađena da čujem da je iz svadbene torte na kraju iskočio Dvejn ‘Stena’ Džonson. Koliko ti je bitno da „budeš svoja“ u svakom momentu čak i kada okolina to uopšte ne odobrava?

Baš si me nasmejala pitanjem o svadbi Prvo bih da kažem sledeće – koliko god o sebi mislila da sam dobar čovek, moj muž je dvaput bolji. Šta god da sam ja, on je sve duplo! Zvuči kao kliše, zar ne?

Oduvek sam volela „Alisu u zemlji čuda“. Otuda i ideja za ime moje Facebook stranice i grupe. Znam da sam ljudima pomalo čudna u svojim odevnim kombinacijama. A i ta moja kosa! Uh! Nisam bila klasična mlada, očekivano.

Nosila sam venčanicu, prvi put viđenu takvu, crvene cipele i ukras za kosu su mi kleštima nameštali. Treba li dalje da pričam? Mužu sam pomogla oko odabira odela (čitaj „ja izabrala“) i bili smo zaista drugačiji od ostalih mladenaca. Ostvarila sam svoju zamisao.

Ah, da! Muzika iz serije. Da, to je baš bio presedan. Kad je muzika krenula i kada su izneli tortu, gosti su bili u nedoumici da li da aplaudiraju il da beže ukoliko se, od nekud, pojave Lanisteri. Oboje smo fanovi (ma, zaluđenici, bolje rečeno) te serije i hteli smo da svira baš ta muzika. Što se Dvejna Džonsona tiče… Samo ću ti reći ovo. Da je on iskočio iz torte, danas biste čitali o „Odbegloj mladi“ u srpskoj verziji.

Šalu na stranu! Mi smo naše želje ispunili. Nekom je to bilo čudno, nekom simpatično. Ali to nije ni važno! Bitno je da radim po svojoj želji, a ne po nepisanim pravilima, kao sto već rekoh.
Moj muž mi je najveća podrška. Ne bih ja bila JA, da on nije ON.

 Da imaš moć da kreiraš svoju idealnu budućnost, kako bi ona izgledala?

Već sam o tome pisala. Budućnost nije neko vreme pred nama – mesec, godina, decenija. Budućnost je i sat kasnije od ovog trenutka. Svi se mi trudimo da nešto stvorimo i da ovaj svet učinimo boljim. Reći ću ti šta bih volela da radim, počevši od „današnje“ budućnosti. Volela bih pokrenem ljude sobom. Da pišem, da ih upoznajem, da održavam neke svoje večeri sa njima, da se svi zajedno smejemo.

Da ne bude zabune, nisam ja motivacioni govornik. To ne želim! Želim da probudim Čoveka u ljudima. Ako jednog dana budem poznata, volela bih da me ljudi po tome prepoznaju. Budućnost počinje danas. Moja je počela pre tri godine kad sam objavila svoju prvu priču.

“Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“ – Mahatma Gandi.

Sve je time rekao!

Dokle si stigla sa pisanjem knjige?

Na pola sam, već odavno. U glavi imam celu priču i kraj, ali dugo nisam ni slovo napisala, i, što je najgore, nemam opravdanje za to. Ali ništa ne ide na silu! Bilo je dana kad nedeljama nisam ni reč napisala, a bilo je noći kad sam ustajala u pola tri jer sam tad imala inspiraciju. I pisala sam do zore! Sve je relativno! Onaj ko kaže da je pisanje knjige lak posao, laže. Knjizi se zaista moraš posvetiti. Obavestiću ljude na vreme. Ako knjiga ikad ugleda svetlost dana, obećavam da će biti sjajna.

I na kraju, kakvu poruku imaš za naše čitatelje?

Budući da uvek govorim iz svog iskustva, tako ću i sada. Ostanite dosledni sebi. Biće teško, ali nikad ne odustajte. Najbitnije je da prepoznate onog u ogledalu kada ugledate svoj odraz u njemu. Da znate ko ste! Nema grešaka, samo lekcija. Lako je ići utabanim stazama. Većina je već tamo! Samo oni koji su ostavili trag u istoriji, krčili su put sami. Na vama je da birate stazu. Izaberite pravu. Sami! Isplatiće vam se kad vidite da neko gazi vašim stopama. Ma koliko da vam se činilo da ste sami, niste. Svet menjaju “drugačiji”!

Autor: Snežana Rakić

Izvor: serbianmonitor.com
(Visited 1,471 times, 1 visits today)