Sa crvenog tepiha, za vas priča glumac Petar Milićević

Petar Milićević je mladi glumac koji uspešno korača stazama uspeha. Za naš portal otkriva pozitivne i negativne strane šou biznisa kod nas, kako izgleda život mladog glumca u Srbiji, te ne krije zadovoljstvo što će ponovo nastupiti pred domaćom publikom u okvru najnovijeg filma Luke Bursaća, “Afterpati”.

Paralelno sa završavanjem glumačke akademije, na kojoj si i diplormirao 2011. godine kod mentora Ivana Bekjareva, radio si u pozorištu “Boško Buha” u Beogradu.

– Ne baš paralelno. U “Buhi” nikada nisam radio kao član ansambla , već sam igrao jednu repertoarsku predstavu “Tri čekića o srpu da i ne govorimo“ u ulozi Staljina, a u režiji Jovana Grujića, mog dugogodišnjeg mentora iz Kulturnog Centra. I to se nije desilo u toku akademije već dve godine kasnije. Predstava je bila oličenje suvog realizma iz doba Tita i slika tadašnje omladine i stanja u tadašnjoj SFRJ. Imali smo korektan odziv publike i par gostovanja u Inđiji pošto je “Buha” tada nastupila u koprodukciji sa Kulturnim centrom. Stvari su krenule jako lepo, sećam se da je kolega Milković briljirao, ali odmah nakon promene upravnika “Buhe“ svrgnuti smo sa repertoara iz meni nepoznatih razloga. Posle toga sve se naprosto ugasilo, ali rad na predstavi je za mene bio jedno divno iskustvo, i ovom prilikom želim da se zahvalim kolegama iz “Buhe” na neverovatno ukazanoj profesionalnosti.

Nekoliko godina si radio u Kulturnom Centru Inđije kao instruktor glume za decu uzrasta između 10 do 14 godina. Kakav je to kurs bio?

– Tako je, međuttim s obzirom da imam drugih angažmana i planova za budućnost, morao sam to da ispustim na neko vreme što ne isključuje opciju da ću se nekad vratiti tom poslu. Obučavanje mladih uvek mi dobro dođe jer rad sa njima uvek otkriva nešto novo i zapravo ima toliko stvari koje mogu da se nauče od dece. Na kraju krajeva deca su najiskrenija bića. Na kursu imaju klasične vežbe koje se prilagođavaju njihovom uzrastu, a koje su bazirane na programu 1. godine akademije. Vežbe iz dikcije, akrobatike, scenskog pokreta, itd… Polako se od tih vežbica sklapa javni čas koji se prikazuje javno i potom počinje rad na pravoj predstavi koji traje dva do tri meseca. Potom predstava izlazi na amaterska takmičenja širom Srbije, a klinci polako ulaze u suštinu pozorišta i na taj način približava im se kompletan rad, što na kraju rezultira eventualnim odlaskom na akademije. Tako smo počeli kolega Aleksandar Milković i ja. Eto nas sad 🙂

petar milicevic i teodora bjelica

Petar Milićević i Teodora Bjelica na premijeri filma “Afterparti”

Ima li freelance-a u vašem poslu?

– Naravno. To je za sad po meni najbolja opcija u našem poslu. Bez ograničenja, sam si svoj gazda, sam si svoj menadžer, sam si svoj radnik. Posla je sve manje i manje, situacija u pozorištima ide na gore, faktički za istu platu u pozorištu možeš sa kolegama sa klase uraditi dečiju predstavu i prodati je. Tako uraditi svaki mesec i nema glavobolje. Pored toga stižeš da se baviš i drugim angažmanima, da radiš na sopstvenim produkcijama. Novogodišnja tezga je za nas uvek bomba. Igra se 35 – 45 predstava u roku od tri nedelje, isto tako može da se radi i u toku sezone ako sarađuješ sa pravim ljudima. Ako konstantno nudiš svoj proizvod.

Kakvi su uslovi danas u Srbiji za mlade glumce?

– Uf… Vremena se menjaju brzo. Verujem da bi pravi odgovor i odgovor većine bio: “Katastrofalni.”, ali ja ne mislim tako. Postoji internet, postoji mnogo ljudi koji mogu za kratko vreme da vide tvoj proizvod. Tehnika je znatno uznapredovala, jako dobre i estetski potkovane stvari mogu da se urade sa minimumom opreme. Nezavisna filmska produkcija je u jeku, sve je više kratkih skečeva koji se rade po principu “skupila se ekipa, ajmo da odradimo nesto“ i te stvari izgledaju sasvim korektno, počev od spotova preko skečeva tipa “Andrija i Anđelka“. Još jedan primer je “Netflix“. Sve se okreće ka internetu i to je dobro, mogućnosti su veće, broj gledalaca je veći, brzina deljenja je veća. Polako se okrećemo ka inostranstvu. U principu, posla uvek ima samo ne treba sedeti i čekati da padne sa neba. To se neće desiti. Glumac treba da se kreće, da upija iskustva, da se povezuje sa ljudima, jer upravo iz takvih stvari nastaju interni dogovori. Jedan dobar posao uvek povlači drugi. Reputacija se gradi vremenom i treba imati strpljenja i živaca. Borba, konstantna borba. Svaki posao je “Game of Thrones“ pa i naš. Samo treba ući u suštinu i kretati se non stop. Ili da prođeš jedan jak kasting, što je slučaj 1 u 100. Kasnije mediji odrade svoje i na konju si.

Koliko ti je bitno mišljenje okoline? Kako se nosiš sa negativnim komentarima? Oduvek si imao veliku podršku svoje porodice za sve u životu.

– Što sam stariji, sve manje strpljenja imam generalno za sve u životu pa i za posao. Milsim, što se komenatra tiče. Na svakoj premijeri, na svakom većem događaju uvek postoji krug ljudi čije mišljenje želim da čujem, to su uglavnom moji poslodavci i bliski prijatelji. Ostalo čujem i trudim se da uvek izvučem pozitivno iz svega. Ne ulazim u preterane rasprave, osim ako komentari nisu duboko potkovani i argumentovani, što je sve manji slučaj jer ljudi danas misle da sve znaju i da se u sve razumeju. Posle pet rečenica već sam u stanju da procenim koliko je neko potkovan za kritiku ili ne. U svakom slučaju, uvek pokušavam da izvučem dobro za sve, ali šta ćeš… Ljudi su različiti.
Što se porodice tiče, da, uvek sam imao veliku podršku i smatram da je to jako važno. Na kraju krajeva tu sve počinje i sve se završava. Skoro svaki Inaritov film nosi tu poruku. Možda ga baš zbog toga svrstavam u top 5. S druge strane, poznajem kolege koji su se borili s porodicom da bi ostvarili glumački život i katkad ta borba ume da udahne izvesni inat koji te tera da konstantno guraš napred. Život je mnogo lepši ako tvoji bližnji stoje iza tebe. U svakom pogledu takvi ljudi, takva deca postaju pristojni, vredni, radni, pošteni. Šteta što se u Srbiji to jako malo ceni.

Snimanje spota u produkciji "Српске Слике"

Snimanje spota u produkciji “Српске Слике”

 

Pre nego što počnemo o aktuelnom filmu “Afterparti” koji je imao odličan nastup na upravo završenom FESTU, reci nam kako je došlo do toga da te gledamo u filmu Džejms Bond je Srbin koji je emitovan na TV Prva?

– Potpuno spontano, i po PS-u. Menadžerka me je pozvala, najavila kasting. Pojavio se, odigrao i dobio. Mada mislim da je presudila moja fizička slicnost sa Ivom. Ivan Popov je takođe rano sedeo 🙂 To je stvarno bio fenomenalan projekat realizovan u jako teškim uslovima. Međutim sve se nekako sklopilo. Imali smo izvanrednog direktora fotografije, Vlastimira Ilića, koji je pravio čudo na setu sa najosnovnijim stvarima. Snimao je kadrove sa nerealnih lokacija. Imao je takve inovacije i harizmu na setu da prosto gledajući njega i ja moram da odigram najbolje što mogu. Sećam se da je jednom prilikom od dva reflektora od 50 vati u devet sati uveče lažirao popodne za potrebe seta. To ne ume svako. Mašan Lekić takođe, koji je svaki predlog saslušao do kraja i usvojio ako je valjan, odbacio ako nije. Čovek je u potpunosti spreman na saradnju i predlog. To je po meni jako bitna stvar i upravo su to neke sitnice koje te približe projektu, koje te nateraju da se osećaš kao da je to tvoje, uvećavaju tvoj pečat na svemu tome. Na samom kraju svaki kadar koji je trebalo da se snimi, svi smo odlučivali. Jako dragoceno zaista. Nisu svi takvi. Reditelji najčešće u Srbiji zamisle neki šablon i guraju stvari samo po tome. To uništava celokupan rad i nabija izvesne granice ostatku ekipe. Svako treba da se oseti korisnim na setu, tako nastaju najbolje stvari. Mašan je očigledno tih stvari bio svestan i upotrebio nas na najbolji način i dobio odličan proizvod. Eto recepta.

petar milicevic i milan tane tankosic

Petar Milićević i Milan Tane Tankosić

Novi projekat Luke Bursaća “Afterparti” kreće sa prikazivanjem 6. aprila. Film o opsednutnosti slavom, uspehom, popularnom kulturom i video-igrama… Reci nam nešto o filmu.

– Film predstavlja kritiku svega danas u Srbiji i treba da se posmatra kao jedna velika satira pre svega. Rad na filmu je bio sjajan. Za potrebe filma prošli smo kratku obuku u šanku kako bi ušli u taj “gas“. Luka je uvek tražio mnogo. Svaki dubl je tražio da se odradi sa 110% snage. Mislim da smo dočarali atmosferu i energiju u šanku takozvanog kluba “LAJN“ ( ime sve govori ) . Posle svakog snimljenog dubla zvao bi me i tražio da mu kažem moje mišljenje. Pozdravljam to. Opet jedna stvar koja mnogo znači. Pri samom kraju mojih snimajućih dana nisam ni odlazio u bazu. Pogledali bi se, on bi klimnuo, i znao je da je to to. Nisam brinuo o ostalim stvarima, mogao sam da dođem na set, maskimalno se posvetim svojim zadacima bez brige da li će to da ispadne dobro. Volim da kažem da je moja rola revijalna i da se našalim kako me Luka zvao samo da bi pokazao trbušnjake. Sedeli smo posle seta jedno veče i on bi rekao “Peki , ajde sutra malo da mu ga damo.“ Nisam se dvoumio, znam da Luka forsira estetiku, da je to moj zadatak i trudio se da odradim to što bolje. S druge strane, sjajni Dule Grubin, DP koji je zadao domaći zadatak filmske estetike. I naravno Rade Ćosić, glavna rola i producent bez kog se sve ovo ne bi ni desilo. Sve u svemu, jedna ozbiljna satira današnje omladine, klabinga ( o kom svi toliko pričaju ), jedna sunovrat istina prikazana i servirana direktno u oči. Trebalo bi da se mladi zapitaju.

Napravi razliku između produkcije u Srbiji i Holivudu (svetu)?

– Au, pa razlika je drastična. Počev od broja autora pa nadalje. Kod nas je sve manje, uže, kraće, itd… Ali opet to kod nas upada u poseban žanr i mi to iskorišćavamo na najbolji način. Što kaže Luka Bursać u nekom od intervjua “Volim ludilo u kom živimo“… Eto, on je na primer našao inspiraciju u tome. Ukratko, mnogo puta se desilo da dođeš na set i shvatiš da ljudi sa kojima radiš ne poznaju osnovne filmske termine. Onda se nađeš u nebranom grožđu. Moraš da vodiš računa o stvarima kao što su: da li si osvetljen dobro, da li si krupno ili nisi, da li je taj rekvizit bio tu na tom mestu gde je sad, da li ti je kostim čist, da li će statista sa kojim radiš odraditi dogovoreno, uglavnom moraš da budeš spreman na žestoku improvizaciju što se svega tiče. A to iscrpljuje mnogo. U Holivudu to ne postoji. Sve je hirurški precizno, svako zna svoj zadatak u milisekundu, zato i jesu tu gde su. Svako odrađuje svoj zadatak i samo svoj zadatak i ne pita se za drugo. Samim tim glumac dobija više vremena da se posveti ulozi, reditelj režiji, šminkerka šminki itd… E sad kad to spomeneš negde kod nas slede odgovori kao što su “Ma daj, znaš ti koliko su oni od nas“ i tako dalje. A nisu. Realno. Samo rade sa više autora i sa skupljim projektima. Nema veze što kod nas ima manjak svega, hajde da ostavimo to po strani, hajde da svako odradi svoj zadatak najbolje što može i da se ne meša u drugo. Oni imaju deset kostimografa na setu, mi imamo dva, pa šta ?! Neka njih dvoje u tandemu odrade samo svoj deo što bolje mogu. Neka montažer samo montira. Neka klaper samo udara klapu. Na taj način se dobija vrhunski tačan projekat. Na taj način ćeš prodati svoj proizvod za više novca. Na taj način se dolazi do vrha pravim putem. Dosta improvizacije i sklapanja štapa i kanapa. Imamo malo, hajdemo lagano sa tim da odradimo što bolje možemo. I dalje mislim da možemo dostići nivo starog partizanskog filma. Nekad je Barton dolazio u Srbiju da glumi Tita. Ako je dolazio nekad, zašto ne bi mogao opet? Radimo i nadajmo se .

Petre, hvala puno na izdvojenom vremenu za naš portal!  Želimo ti svu sreću sa filmom “Afterparti” i u daljoj karijeri!
– Hvala vama najlepše 🙂

Petar Milićević

Petar Milićević