RAZGOVOR NEDELJE Zdravko Mrđa o napuštanju fakulteta, pokretanju lanca marketa, čuvenom Golfu 2, sinovima…

Kada je počinjao, nije ni sanjao da će jednog dana velika većina Inđinčana kupovati kod njega. Naspram sebe imao je žestoku konkurenciju, i u nekoliko navrata bio je u bezizlaznoj situaciji. Međutim, svojom upornošću i svojim radom za manje od dve decenije postao je najveći lanac marketa na teritoriji Inđije.O tome kako je sve počelo, kada mu je bilo teško, zašto je dugo godina vozio Golfa 2 i o mnogo čemu razgovarali smo za Zdravkom Mrđom, vlasnikom ‘Žutih Marketa’

Zdravko Mrđa podneo ostavku na mesto predsednika FK Inđija | Sport In

Nakon srednje škole, Zdravko je upisao Poljoprivredni fakultet. Iako je bio odličan student, pred kraj treće godine došlo je do zasićenja.

-Kada sam napuštao fakultet, nisam razmišljao o lancu marketa. Već u trećoj godini sam video da nije to za mene. Kada sam pošao na njega, mislio sam da je to nešto veliko. I kroz te tri godine video sam da tu ima svega. Došlo je do zasićenja i napustio sam iako sam među prvima u generaciji skupio sve potpise.  Kum me je pozvao, i tada sam počeo da radim sa njim. Sa sadašnjom suprugom sam se tada zabavljao, i nije to najbolje prihvatila. Prodavali smo neku ćebad iz Vuteksa. Ali kad pričamo o fakultetu, savetovao bih svima da ne prave nikakve pauze, jer posle se teško vratiti. Ima izuzetaka, ali to je teško.

Jedna od prvih lekcija koju je dobio od svojih prijatelja koristi mu i dan danas. I može se reći da pored svog rada, uspeh duguje i njoj.

-Tada su u Inđiji već počeli sa radom marketi i video sam da se tu nešto dešava. Imao sam neki lokal, i rekoh sebi zašto ne bih pokušao. Međutim, nije bio na najboljoj lokaciji. Od Goranaca koji drže pekare i poslastičarnice naučio sam koje su tri najvažnije stvari u trgovini: prva je mesto, druga je mesto, treća je mesto. Posao sam počeo sa jednim momkom koji je radio u podrumu pića.  Međutim, to je bila državna firma, a bilo je velike razlike između tog posla i  pokretanja privatnog. I odmah u startu kolaps.

Nakon ne baš najboljeg početka, Zdravko je odlučio da sam pokrene svoj posao.

-Prva radnju sam otvorio 1989. godine, a godinu dana posle imao sam firmu na svoje ime. Ove godine slavimo mali jubilej. Na početku je išlo vrlo teško. Lokal mi je bio u kući, i ne baš na najboljoj lokaciji. Jedan komšija je isto imao market, i njegov je baš zbog lokacije na uglu Branka Ćopića i Đorđa Vojnovića radio mnogo bolje. Tuda su svi prolazili kada su išli i vraćali se sa posla. Nakon toga sam ja ušao u te prostorije, a ubrzo sam otvorio prodavnicu i na krivini kod Vrelo Knina. To su prva dva marketa.

Od samog početka, ‘Žuti Marketi’ mnogo pažnje posvećuju svojim kupcima. Upravo su i oni dali ime kompaniji.

-Mi smo počeli od nule. I kad počinjete važno je da privučete nove ljude i da ih ubedite da kupuju kod vas. Važno je da ih uvažavaš. Često se dešava kada firma na raste, smanjuje se uvažavanja kupaca. Ja se i dalje trudim da obilazim sve radnje i da svakodnevno budem u kontaktu sa našim kupcima. I pre nego što sam se otisnuo u preduzetničke vode, bio sam u kontaktu sa mnogo ljudi tokom raznih poslova koje sam radio. Takođe, igrao sam i fudbal i odatle vučem mnoga prijateljstva i dosta njih me zna.

Latinska poslovica kaže da je svaki početak težak. Mnogi poslodovaci često muče muku sa  brojkama.

-U početku sam sve radio sam. Razumeo sam se donekle u računovodstvo ali ne baš najbolje. I nisam shvatao sve oko tih marži. Zato su od početka cene bile veoma male. Sećam se kad sam imao četiri prodavnice, ali nije išlo najbolje. Svi su išli kod Gojka Drobca koji je radio sa mnogo većim cenama. I nije im  biilo bitno koliko je skupo jer su kompenzovali, a on je imao širi asortiman robe. Sa druge strane, ja kad malo podignem cene, ljudi do odmah primete i negoduju. Sam sam sebi stvorio taj pritisak, i tako je ostalo do danas. Navikli smo ih na niske cene.
Mogu slobodno da kažem da su ovu firmu napravili ljudi koji rade u njoj.Strogo vodim računa o njima, posebno o onima koji su dugo ovde. Neki su tu od samog početka. Trudim se da svakom pokažem poštovanje i gradim odnos gde smo svi jednaki.

Inđija je u SFRJ važila za opštinu gde je veoma razvijena mala privreda. U jednom momentu bila je rekorder po broju radnji po glavi stanovnika. To je jeda od razloga zašto se i on otisnuo u preduzetničke vode.

-To je bio jedan od pokretača jer kada vidite da mnogi oko vas rade nešto privatno, to i vas podstakne.  Početak jeste bio težak zbog svih dešavanja u našoj zemlji. Prvo je počeo rat u SFRJ, a nekoliko puta sma bio mobilizovan i proveo sam dosta vremena van kuće.  Brat i supruga su nastavili da vode posao. Nije bilo lako, ali na kraju smo uspeli da izađemo iz cele te krize, doduše uz dosta problema ali dobro.

Kada je Zdravko počinjao sa radom, inđijskim tržištem dominirao je UKUS. Tadašnji trgovinski gigant imao je više od 100 prodavnica i više stotina zaposlenih.

-Sećam se tog perioda kada smo mi naše rafove pravili od čega stignemo, a onda prođete pored prodavnice UKUS-a i vidite sve najnovnije. To je za mene izgledalo sa jedne strane kao neki san, a sa druge kao motiv da jednog dana dođem do tog nivoa. UKUS je imao celu infrastrukuru i najbolje lokacije. Jedan period imali su podršku države u toku velikih sankcija. Kod njih redovi po 100 metara, a kod nas niko da uđe jer šećer i ulje ima samo kod njih.  

Od samo početka težio je sustigne UKUS, ali nije ni maštao da će ga jednog dana nadmašiti.

-Nisam nikad o tome razmišljao, ali sam se trudio da pratim šta konkurencija radi i da pratim tržište. I onda korak po korak. Posle nekoliko godina sreo sam bivšeg direktora UKUS-a, koji mi je čestitao uz opasku da su mi objekti na dobrim lokacijama. Sećam se da sam mu odgovorio: nije to velika mudrost, samo sam gledao gde su vaši bili.

Žuti danas ima 17 prodavnica, a verovantno ne postoji Inđinčanin koji makar jednom nije bio u nekom od objekata.

-Ja sam se od mnogih razlikovao jer sam težio da sve prilagodim srednjem sloju, koji je tada postojao. Ti ljudi su mi najvažniji bili. I sada su. I mislim da su oni dali značajan doprinos uspehu naše firme. Većina ljudi koja kupuje mnogo išla je u velike markete, dok su kod nas dolazili ljudi koji svakodnevno kupuju namirnice i ostale stvari za domaćinstvo.

Najbogatiji čovek na svetu Džef Bezos i naš sagovornik imaju minimum dve zajedničke stvari. Obojica se bave trgovinom i obojica su dugo vozili jedan od svojih prvih automobila.

-Kod dosta ljudi postoji ta želja za dobrim autom, ali ja to gledam drugačije, tj. ekonomski. Važno mi je šta to vozilo može da mi donese. Golf je bio nešto posebno. Radio sam nešto sa nekim Rumunima. Imao sam Ladu Samaru, i video sam od njih da kupuju Golfa za malu cenu ne bi li kasnije preprodali za veću. Kupio sam ih dva. Jedan sam ostavio sebi. I kada sam bio u velikim problemima, nisam nikada hteo da ga prodam, jer bez njega ne bih mogao da radim. Bio je pogodan za sve, i imao je kuku za prikolicu. Vozio sam ga do poslednje dana, sada se nalazi u dvorištu i deca će odlučiti šta će sa njim.

Prva veća prodavnica bila je ona u Boška Buhe. Ali nije tako bilo od samog početka.

-Kod nas ništa nije išlo naglo već uvek malo po malo. Tu mi je na početku bio magacin. To mi je dobro došlo, jer nisam imao resurse da uzmem nešto veće ili napravim svoj. 2007. sam to ozbiljnije opremio i kada sam čuo kakve pazare ima konkurencija, a kakve taj market, znao sam da je firma došla na zavidan nivo. Dobavljači su imali više poverenja u nas i sve je onda lakše išlo.

Od svih objekata, najbolje radi onaj u centru. U tom lokalu ‘Žuti marketi’ su skoro dve decenije.

-Tada su bili ogromni zakupi, često sam pozajmljivao da to izmirim.  Čak u jednom periodu gazda mi je odjavio taj lokal jer je on želeo nešto tu da radi. Posle sam se vratio. Ta prodavnica na centru je motor kompanije na neki način.

U mnogo čemu, pa i biznisu, upornost donosi rezultat. Zdravko nikada nije odustajao, čak i onda kada nije video izlaz.

-Bez toga i rada nema šanse da uspete. Čak i kada sve nije u najboljem stanju, ne treba odustati. Takođe, šta god da radite bitno je da idete napred. Makar i za centimetar. Mnogi me pitaju kako uspevam da vodim firmu od 180 zasposlenih. Nisu svi oni odmah došli, već postepeno. Da su u jednom trenutku svi došli, verovatno bih bio u problemu. Vodim se time da da nakon naglog skoka usledi nagli pad, pa se trudim da sve što radim radim korak po korak.

Pored Zdravka, kupci u marketima često mogu da vide i njegove sinove kako rade. Najstariji od njih trojice već godinama ima radnu knjižicu.

-Polako smanjujem radno vreme. Sada je na njima da ovo nastave. Ovo sve neće imati smisla ako neko ne nastavi. U par navrata mogao sam da izađem iz ovoga, kupim nekretnine i ne brinem ni oko čega. Koliko god je težak ovaj posao, daje ipak neku energiju. Najstariji sin već zvanično radi 7 godina, a nezvanično od malih nogu. Već je preuzeo neki deo, i dobro mu ide. Gledao je kako ja to radim, i voleo je uvek da ide sa mnom.  Ima tu problema, jer nije isto kada neko dođe na gotovo i kada je neko tu od prvog dana. Dobro je što je bio uz mene u nekim teškim trenucima, i naučio je kako da se nosi sa tim. I druga dvojica rade, i oni su se zaintersovali za ovo i na to sam ponosan.

_______________

Autor: Strahinja Jovanović

(Visited 3,296 times, 1 visits today)