NIKOLINA BAJIĆ – jedna od najtalentovanijih inđijskih odbojkašica, borbenost joj je drugo ime

Neki kažu da postoje dve vrste ljudi: oni koji vode i oni koji su vođeni.  Za ove prve u srpskom rečniku kod slova V naći ćete reč Vođa. Poslednjih godina pod uticajem medija i globalizacije, ti ljudi se i nazivaju i lideri. Te osobe krasi sposobnost da motivišu i inspirišu ljude oko sebe. Upravo se na vrhu lestvice lidera nalaze oni koji to najbolje rade kada je najteže. I oni koji to rade nenametljivo. Kada grupa ili organizacija krenu da padaju, oni su tu da povuku ceo tim i povedu ga ka uspehu. Upravo je to, pored velikih odbojkaških kvaliteta, najveća vrlina naše sagovornice. U pitanju je Nikolina Bajić, jedna od najtalentovanijih inđijskih odbojkašica.

I pre nego što je napunila sedam godina, znala je da će u toj godini uporedo krenuti na dva puta, koja su jednako važna. Jedan je škola, drugi je odbojka.

„Počela sam da treniram sa 7 godina. Veliki uticaj na mene imali su roditelji i starije sestre. Obe su trenirale, pa sam i ja jedva čekala da krenem zajedno sa njima na treninge. U početku je bilo malo teško jer kad svi dođu iz škole, izađu na ulicu da se igraju, a ja moram na trening. Tu su roditelji odigrali ključnu ulogu jer su me oni podsticali da se bavim sportom“

Zbog svoje visine i pokretljivosti Nikolina igra na poziciji srednjeg blokera.  Samo jednom je pokušala da igra drugu poziciju.

„Pozicija srednjeg blokera je jednako važna i u napadu i u odbrani.  Kada protivnik ima napada, najveća je šansa  da mu poen uzmete blokom. Tada se ceo tim uzda u vas, pa osećate mali pritisak, ali ja nemam problem sa tim. Volim da se takmičim. Prošle godine me je trener stavio na mesto korektora. Usudila bih se reći da je to bila mala katastrofa. Ne osećam se prirodno na toj poziciji, kao da sam igrala neki drugi sport“

Prve odbojkaške korake naučila je u ŽOK Mladost. U svakoj selekciji je ostavila trag.

„Iz tog kluba imam najlepše uspomene. Prošla sam sve selekcije od pionira do seniora. Naša generacija bila ja jedna od najboljih u istoriji, osvajali smo mnoga takmičenja.  Najveći uspeh u mlađim katerogijama nam je to što smo bile najbolje u Vojvodini kao pionirke i kadetkinje. Kao najlepši momenat u tom klubu pamtim ulazak u Prvu ligu. Uspele smo da posle dugo godina klub uvedemo u taj rang takmičenja“

U karijeri svakog sportiste postoji momenat koji želi da zaboravi, ali ne može. 

„Poraz u finalu austrijske lige ću pamtiti. To nam je veoma teško palo. Ja sam neko ko voli da se takmiči i ne podnosi poraz. Pre početka sezone niko nam nije davao šanse ni za top4, a mi smo uspele da uđemo u finale. Kada već dođete tako daleko mimo očekivanja svih, onda vam bude još više žao što niste učinili i taj poslednji korak. Bili smo autsajderi, ali smo izgubili u pet mečeva.  Finale je bilo prenošeno na televiziji, moj utisak je da se nismo obrukale. Šta više, pokazale smo da imam kvalitet za velike stvari“

U svet profesionalne odbojke uplovila je na poziv komšija iz Stare Pazove. Posle 10 godina u klubu, 2015. godine je dres ŽOK Mladosti zamenila dresom Jedinstva.

„Bio je to veliki korak za mene.  Iskreno nisam očekivala u tom momentu da me takav jedan klub pozove da budem njihov član. Sve se desilo veoma brzo. Znala sam da je to viši nivo odbojke, ali sam tek posle prvog treninga  shvatila koliko je to neki novi svet za mene. Bila sam jedna od najmlađih. Za određene stvari sam mislila da ih radim odlično, ali kroz individualni rad sa njim shvatila sam da moram još mnogo toga da učim. Pre toga nije mi se nikada dešavalo da najobičniju stvar na treningu vežbam dva sata.  Prvi put sam imala dva treninga dnevno, i mogu vam reći da uopšte nije bilo lako. Još kada na to dodam da sam bila školarac, iz ove perspektive stvarno ne znam kako sam to izdržala. Verovatno zbog prevelike ljubavi prema odbojci“

Zbog mononukleoze, nekoliko nedelja bila je van svih odbojkaških dešavanja.

„To mi je najteži period. Bila sam zakovana za krevet. Sreća pa sam se brzo opravila. Ne znam šta bih da sam mesecima morala da pauziram. Jako je teško kada više od 10 godina radite neku stvar, a onda ste odjednom nemoćni da je radite. Nema gore stvari za sportistu kada je odvojen od terena. Imala sam veliku podršku roditelja i prijatelja, i hvala Bogu brzo sam se vratila. “

Poput sestre Ane, odmah nakon završetka srednje škole Nikolina je uzela pasoš i sa njim se uputila ka sledećoj stanici svoje karijere.

„Dugo sam razmišljala, i zajedno sa sestrom Anom sam donela odluku da život i karijeru nastavim u Sloveniji. Odluka je bila teška, jer sam u tom momentu nastupala za Jedinstvo.  Odbojka u Sloveniji je na nižem nivou nego ovde, a ako na to dodam stvari koje sam učila u Pazovi, stalno sam razmišljala o tome šta mi je činiti. Presudilo je to što smo nas dve oduvek imale plan da igramo zajedno.  Tri godine posle mislim da sam donela pravu odluku i ne kajem se zbog nje. Mnogo značimo jedna drugoj kada smo zajedno na terenu. Dovoljno je da se pogledamo i da znamo šta svaka treba  radi“

Iako bi volela da jednog dana predstavlja Srbiju na Olimpijskim igrama, Nikolina ne krije da se ne slaže sa rečenicom koja prati to takmičenje, a koja kaže da je važno učestvovati, a ne pobediti.

„Neko sam ko voli da pobeđuje. Za mene poraz nije opcija. Iskrena da budem, ljutim se kada gubim o monopolu. Nikada  se ne predajem, pa sve i da gubimo 24:0 u setu.  Zbog toga na svakoj utakmici dajem 100% sebe.  Nebitno da li je u pitanju prijateljska, ili meč za titulu.  Veliki sam poštovalac fer-pleja. Saigračice mi često kažu da ih moja borba i strast motivišu. Ja nemam taj osećaj, ali drago mi je da to čujem od njih. Nikada mi nije stalo do toga da budem najbolja na utakmici, već mi je samo bitno da moja ekipa pobedi“

Treću sezonu zaredom, sestre Bajić nosiće dres Klagenfurta.

„Ovde nam je jako lepo. Prve godine je bilo malo čudno jer nismo poznavale nikoga. U Sloveniji je bilo lakše snaći se jer oni više razumeju srpski. Ali sada smo se u potpunosti navikle. Liga jeste slabija od naše, ali su uslovi bolji. Srbija nam je blizu, pa svaki slobodan period iskoristimo da dođemo u Inđiju.  Sigurno ćemo ostati ovde do polusezone.”

Obe su kao osamnestogodišnjakinje otišle od kuće.  Bio je veliki i hrabar korak za njih.

„Iskrena da budem, meni je bilo dosta lakše nego Ani. Ja sam imala nju kada sam došla. U tim momentima, ona mi jebila i mama, i tata i sestra. Bilo je teških momenata, ali njih imaju i ljudi koji žive u Srbiji i drugim delovima Evrope. Trudim se da pamtim samo lepe momenta, a njih je bilo zaista mnogo.  Kada dođu oni teški, setiš se toga zašto si tu i da je to vredno borbe, pa brzo zaboraviš. Najteže nam je što smo odvojene od porodice, ali kao što sam već rekla, sreća pa je Inđija na nekoliko sati vožnje pa često dolazimo. Ove godine smo čitavo leto proveli sa porodicom i prijateljima“

(Visited 312 times, 1 visits today)