LEGENDA Predrag Kodžo – poslednji majstor inđijskog fudbala

Predrag Peca Kodžo nesumnjivo je jedan od najznačajnijih srpskih velemajstrora najvažnije sporedne stvari na svetu u prethodne tri decenije.

Onima koji su imali tu sreću da ga vide na terenu ili upoznaju privatno, ne treba objašnjavati zbog čega je to tako, a onima koji veličinu i značaj nekog fudbalera sameravaju samo po klubovima u kojima je igrao i gledaju kroz prizmu novca koji je tokom karijere zaradio, fudbal kao najvažnija sporedna stvar na svetu uopšte nije ni jasan.

U svoj svojoj lepoti, fudbal vidimo onda kada je on sveden na svoj izvorni oblik, kada je zabava i ona ista igra, koja u trans baca najšire narodne mase, još od kada su 1863. godine engleska gospoda sela i dogovorila po kojim tačno pravilima mora da se igra.

Fudbal je lep, jer se čini da svako i svugde može da ga igra ili da uživa gledajući druge kako to čine. Ne treba ti mnogo: dobra volja, lopta i sve ostalo može da se improvizuje. Od najranijih, dečačkih dana, oni u kojima gori žar pravog fudbala, neće nikada prestati da ga igraju ili gledaju na isti način.

Fudbal je vic i trik, aplauz, pokušaj i promašaj, dribling lepši nego pokreti balerina i zanos veći nego prva ljubav.

Pravi fudbal je esencija života u kome radost i osmeh nikada ne ustupaju mesto drugim emocijama.

A ostalo? Ostalo je biznis, surov i hladan, u kojem se vreme meri novcem, a kapital je samo onaj koji se uplaćuje na račune ili isplaćuje u kešu. Ostalo, ostalo je posao, koji i kad najviše volite, opet vam je od njega, ponekad – vrlo često! – muka.

Fudbalski profesionalci rade svoj ni malo lak posao sa ciljem da opravdaju ni malo skromne ugovore koje oni najbolji među njima imaju. Oni iz nedelje u nedelju, a nekada i više puta sedmično, idu i zabavljaju narod u predstavi koja traje kao bioskopska projekcija: za sat i po ili dva, vi kao mušterija na tribinama ili pored tv ekrana dobijate serviranu porciju uzbuđenja, koju konzumirate zajedno sa svima, koju vam svima na isti način montiraju u usporene i ponovljene snimke, i koja, ma koliko bila dobra, nikada ne može da se meri sa pozorištem. Prenosi Premijer lige i La lige, najpopularnijih fudbalskih takmičenja na svetu, sve više liči na odlazak u bioskop: isto je nama kraj malih ekrana, kao i onima na stadionu: sve je manje duše u fudbalu!

Fudbalu su pare otkupile dušu, i danas je izuzetno retko naći među 22 čoveka na terenu onoga koji je zadržao vic i trik. Ako i uspete u tome – uvek su tu Mesi, Ronaldo, ili koji god fudbaler čija igra vas na taj način pogađa – malo ko od njih ima na licu osmeh, iskren i širok, i malo njih se raduje.

Svi igraju 90 minuta, i to je to. Tek poneki Južnoamerikanac ima životnu radost koja ne može da se sputa klupskom disciplinom, i koja mora nekada da “iskipi“ i van terena. I takav neko – naš Rambo Petković najbolji je primer za to! – mora da igra fudbal “za raju“, zanemarujući taktiku, i zato ni kada dođe u Real, on nije na vrhuncu, nego ga nađe tek negde daleko, na obodu favela.

Odavno je “rahmetli babo Atif“ dr Neleta Karajlića, “u rijetkim trenucima kad je bio trijezan“, rekao gde obično takvi koji, ne samo u fudbalu, nego i u životu, zanemaju taktiku, završe, samo je zaboravio jednu, ali najbitniju činjenicu: ako u toj sredini gde su se naposletku našli, oni nađu i svoju sreću, na terenu ili mimo njega, u životu uopšte, ko uopšte sme i može, ko to ima pravo da kaže da je njima loše i u kom aspektu i da oni u životu nisu prošli najbolje što su mogli da prođu?

Nisu svi fudbalski velemajstori kalibra Dragoslava Šekularca ili Ramba Petrkovića bili te sreće, pa da se sve zvezde poklope i da im apludiraju puna beogradska ili originalna “Marakana“. Nisu, po istom tom obrascu, ni ljudi drugih zanimanja koji su se rešili da ostanu svoji na svome manje vredni zbog toga što njihova slava nije globalna.

Sam čovek je krojač, ali i merna jedinica svoje lične sreće.

Neki od u životu najostvarenijih i najsrećnijih judi, naprosto, nisu ni hteli da u potragu za nekom varljivom, tek uslovno većom srećom krenu. Oni su zvezdu u beskrajnom plavom krugu pronašli na rodnom nebu i nisu se iz svoje kuće ni mrdali, a dometi su im, pa makar i na lokalu, u stvarnosti veći nego onih koji su ovu našu loptu na kojoj živimo gledali kroz prozor svemirskog broda.

E, to je suština svega: lična sreća. Samo oni zajedljivi i nesrećni mogu da diraju zaokruženi svemir ljudi koji su postigli sve, a nije im trebao lažni aplauz nepoznatih da im potvrdi njihovu ličnu vrednost.

Oni koji su igrali za sebe, za svoje, za svoj kraj, klub, grad, dali sve od sebe i čuli iskren aplauz najbližih – e, ti su uspeli.

A ja lično, u životu uspešnijeg čoveka od Predraga Kodže nisam nikada upoznao!

Dođite da se družimo, intervju će se sam napisati!

Retko kada u životu imam tremu lili mi je neprijatno – prosto, operisan sam nekako od toga –  ali sam, moram to da priznam, osetio izvesnu nelagodnost kada sam po prvi put trebao da nazovem Predraga Kodžu i dogovorim razgovor sa njim.

On je, u mom ličnom kosmosu, veličina prvoga reda, a meni i mojim prijateljima, svakako je jedan od ljudi iz fudbalskog sveta kojeg smo oduvek želeli da upoznamo i čije ime izgovaramo sa poštovanjem kao da pričamo o članu familije.

Nazvao sam, dakle, gospodina Predraga, a javio mi se Peca Kodžo, i tu je svaka neprijatnost nestala, a poštovanje prema ovom Čoveku postalo još veće.

Predstavio sam se, rekao kojim dobrom zovem, i nakon par poziva i razmenjenih poruka, desilo se nešto u šta moji prijatelji i saradnici i ja nismo mogli prosto da poverujemo: Peca Kodžo nas zove da igramo fudbal sa njim!

Da stavim ovo u rang košarke, u mom svetu bi ovo bilo kao da su mi Dejan Bodiroga ili Žarko Paspalj – moji omiljeni košarkaši – rekli: “Ništa, ajde dođite, pa da opletemo neki basket”.

“Dođite u Inđiju, da odirgamo partiju fuce, pa da se malo družimo uz krilca i piće, da se upoznamo i ispričamo, a intervju – ma to će vam se samo napisati!”rekao mi je Peca Kodžo lično i za tili čas je prošlo četiri dana, a Mića, Vlada, Branislav i ja smo krenuli u Inđiju da igramo fudbal i družimo se sa Predragom Kodžom lično!

Kako to novinari obično čine, stigli smo na zakazani termin “na knap“: ulazimo u sportsku dvoranu u Inđiji – ne onu za Univerzijadu, ta još uvek nije gotova, a moj predlog je da je nazovu “Đekna”, jer na svako pitanje “kad će?”, kažu nam svi isto: “Ne znamo.” – i pitamo domara:

“Izvin’te, imamo zakazan intervju sa gospodinom Predragom Kodžom, da li je on već stigao?,” a stariji gospodin u radnom odelu nam samo kaže: “Ma, ulazite, tu su oni, već su na terenu!”

Ulazimo u dvoranu, a tamo kao da smo ušli na skup bratstvenika: svi nam se raduju, svi nam se javljaju, a najširi osmeh među njima, onaj je našeg domaćina, Predraga Kodže. Isti takav osmeh, samo u “zipovanom” izdanju, ima njegov sin jedinac i naslednik, Stefan, učenik drugog razreda i, kako svi tvrde, vlasnik za fudbal najtalentovanije leve noge u Srbiji.

Sa vrata, do nas prvo stiže molba da ne bude nikakvih formalnosti, nego da smo svi “na ti“ jedni sa drugima. Odmah zatim, stiže i flašica rakije od maline, a Peca nam kaže:

“Ja sam svim ovim mladima u timu zabranio suplemente i hemiju: ništa efedrini i kreatini – može jedna rakijica – ali samo jedna! – i to je to, ne treba vam veći doping! Kad dobiješ loptu, ona te povuče, nikakav ti i nikada drugi doping zaista ni ne treba!”

Pecini prijatelji sa posla dolaze i upoznaju se se nama: mahom su od njega mlađi i, kako smo se brzo i uverili, i među njima ima sjajnih fudbalera. Upali smo pozvani na rekreativni termin njihovog preduzeća, jedan od nekoliko koliko imaju u toku jedne radne nedelje, i na kojem se se spremaju za predstojeće turnire u zimskoj međusezoni. Pecina ekipa igra fudbal iz najlepših pobuda, i niže velike i lepe uspehe, a svaki od njih prati i najvećim činom pobede koji postoji: doniranjem svih osvojenih novčanih nagrada u humanitarne svrhe. Mnogima su tako već do sada pomogli, a mnogima će, svima kojima pomoć treba, tek u budućnosti pomoći.

Termin traje sat vremena, i nema se vremena za gubljenje: Branislav vadi foto-aparat, Mića ulazi da pojača Pecinu ekipu, a Vlada i ja sa par metara gledamo jednog od naših fudbalskih uzora kako i danas, u 45. godini života, po terenu skače lakoćom bambija, a kako njegova lucindost i anticipacija natprosečno talentovanog Brazilca nisu izgubili ni malo od kada je pre godinu dana izuo kopačke i nastavio da u patikama pokazuje da je, osim velemajstorskog pisma u fudbalu, jednako neverovatan i kada je futsal u pitanju.

Peca kao da lebdi na terenu, a njegove sve lopte imaju oči. I ako vam se učini da on ne trči, ne možete da poverujete da je on uvek tamo gde treba da bude i gde će i lopta nekako da završi. Ona “spoljna“ koju Kvarežma već godinama pokušava neuspešno da skine: evo je tu, pred nama, “radi“ kao u mečevima koji su Inđiju u baražu doveli u viši rang pre desetak godina. Pored toga, čim se A4 format nebranjenog prostora na golu protivnika ukaže, seva Pecina “špicoka“, pa i sa samoga centra, a vreme se zaustavlja, jer mu svi iskreno i od srca tapšemo, a on se samo dečaki nasmeje, i tera dalje.

Sat vremena je proletelo, a onda: onda su stigla krilca, pivo i sokovi, a ekipa se okupila oko stola, i počeo je najlepši intervju koji sam u karijeri fudbalskog pisca imao privilegiju da radim.

Nemanja Matić hoće “Dedin” autogram!

Nasmejani i veseli, jedemo krilca bolja od svih koja smo do tada jeli, pijemo polako pivo i ispitujemo Pecu sve što nas o fudbalu i njegovoj karijeri zanima, a on nam strpljivo odgovara, i priča anegdote koje nas naše novo drugarstvo obavezuje da ne smemo baš sad odmah da objavimo, a od kojih ne možemo razgovor normalno da nastavimo, jer se po minut bez prekida od srca smejemo.

 

Zahvljujući sjajnim ljudima iz njegove firme, Peca nam je poklonio majice, na koje smo mi insistirali da nam se potpiše, a dok smo tražili neki marker ili flomaster, spontano smo počeli intervju pitanjem da li je navikao ikada da mu ljudi traže autogram i smatraju ga zvezdom i poznatom ličnošću:

“Smešno je to, sećam se, bilo je to 2010. godine, a mi smo tokom neke pauze išli na kratke pripreme u Holandiju. Ogroman sportski kompleks, mi svi u trenerkama, opremi, šetamo tamo, i prilazi meni jedan tip sa papirom i olovkom i kaže mi doslovce “Evo, molim vas, Nemanja Matić želi autogram Pece Kodže”. I ja stao i gledam… Nemanja Matić hoće moj autogram… Eto. Jedan Nemanja Matić, koji je u tom trenutku bio član Čelsija, na pozajmici u Viteseu… Neverovatno.”

Peca nam se potpisuje na majice, a priča se za celim stolom nastavlja, uz žamor i prepričavanje milion anegdota u glas.

Predragovi saigrači obraćaju mu se, uz dužno poštovanje, naizmenično sa “Peco“ i “Deda“, a ja odmah pitam: Kako ste pobogu uspeli da čoveku tako kratkog nadimka i prezimena date još i nadimak, a Peca odgovara umesto svojih drugara:

“Bilo je to negde devedeset četvrte-pete. Igrali smo u Subotici, i ja sam stvarno odigrao odličnu utakmicu, sve mi je išlo taj dan. Na stadionu je bio i vaš kolega, novinarska legenda Lazo Bakmaz, koji mi je posle meča prišao i rekao: Svaka vam čast, igrate kao momak! Sutra je i u novinama izašao članak: “Pobedili Peca i deca!” Ljudi, a ja u tom trenutku imam 21-22 godine! Tad su me već saigrači prozvali i Deda, pa je ostalo tako i do dan danas.”

Predrag Koždo debitovao je za tadašnju Agrouniju iz Inđije već sa petnaest godina, na prijateljskim mečevima, a zvaničan debi imao je kao šesnaestogodišnjak, avgusta 1989, na meču Vojvođanske lige u Žitištu, protiv domaće ekipe Begeja. Nakon specijalnog lekarskog pregleda, odobreno mu je da kao momčić zaigra u kategoriji seniora. Ubrzo, trener Mirko Starčević znao je kakvog bisera ima u timu, a pročulo se to daleko van granica lepog grada u Sremu. Iz meča u meč, iz sezone u sezonu, Peca je igrao sve bolje i bolje, i padale su opklade koji će ga “večiti rival“ prvi ugrabtii, ako to ne učine već pre njih Vojvodina ili Zemun.

Ipak, za uspinjanjem igračke veštine Predraga Kodže ka visinama za koje je okvir Vojvođanske ili čak i velike SFRJ lige bio premali, došao je i pad svega u našem društvu i državi, praćen nesrećnim ratom. Vremena su se preko noći promenila, ali Peca nije: i dalje je ostao onaj isti momčić kao sa penaest godina – možda samo sa po kojim kilogramom više – željan fudbala, driblinga i aplauza, ali već polako svestan jedne stvari.

“Menjale su se uprave, i kada je taj bum najvećeg interesovanja postojao, zatelazi su svi oko, za to doba, nerealnih obeštećenja. Bio sam na razgovoru u svim našim velikanima, sedeo sa svim vodećim ljudima naših najvećih klubova, dogovarao i uslove, ali uvek se nešto negde isprečilo. Istovremeno, ja sam shvatao da mi nigde ni neće biti bolje i lepše nego kod kuće, i nisam očajavao. Na mojoj igri, ništa se nije osetilo, ali prolazio je prelazni rok za prelaznim rokom, a ja nisam išao nigde iz svog matičnog kluba.”

Da li je  istina da si najbliži bio prelasku u Zemun, gde je insitirao i zainatio se da te odvede tvoj sugrađanin i kasniji fudbalski internacionalac u francuskom Lilu, Bojan Banjac?

“Jeste, bilo je i tih kontakata, ali sam nekako uvek na kraju ostajao u svom klubu i svome gradu, sve dok situacija nije postala već takva da sam zaista moramo, bar na kratko, negde da odem, jer smene struktura u klubu nisu ništa dobro donele. Od kluba koji je iz treće došao u Drugu ligu i stigao do četvrtfinala Kupa Jugoslavije, Inđija je krenula da tone. Ja sam tada, na obostrano zadovoljstvo, moje i mog novog kluba, prešao u Čelarevo, u ČSK.”

Pa kako si se najzad odlučio da napustiš Inđiju?

“Iskreno, nisam je nikada ni napustio do kraja: od Inđije do Čelareva ima samo 60 kilometara, i za čas sam mogao da skoknem i ovde, i tamo. Bio bih koliko treba u Čelarevu, pa kad se zaželim kuće, brzo bih došao i ovde. Savršeno mi je odgovarala ta udaljenost.”

Ipak, veća udaljenost nije ni od Beograda, još manja je od Novog Sada…

“Da, jeste, ali ni u Beogradu, ni u Novom Sadu, iako na oba mesta imam mnogo prijatelja, ne bih se tako lepo uklopio i pronašao sredinu koja meni odgovara, kao što je to bilo u Čelarevu. Tamo sam naišao na sjajnu grupu ljudi, mešavinu iskusnih i mlađih igrača, na odlično rukovodstvo, i zaista mi je bilo ogromno uživanje igrati, živeti i družiti se sa svima njima.”

Maradona i Zvezda, kombajn, debeljuca i najveći krug

U Čelarevu si možda i veća legenda nego u Inđiji?

“Ma nisam, ja sam svuda isti, jedan od normalnih, običnih ljudi. Dobro, u Čelarevu možda ima i pokoja češće pominjana anegdota, pa se zbog toga stiče takav utisak.”

Kad smo kod anegdota, da li je istina da su navijači u Čelarevu, kada Peca izađe iz igre, odlazili sa stadiona, uz reči: ‘Ajmo kući, izašao je Kodžo, nema više šta da se gleda?

“Dogodilo se i to par puta, Ipak, meni je bilo urnebesnije kada su do stadiona doterali kombajn, i na njemu napisali KODŽO i broj 10.”

Znamo da su na domaćem terenu, i u Inđiji i u Čelarevu, navijači uvek navijali za Kodžu posebno kao za ceo tim zajedno, toliko glasno i često, a kako je bilo na gostujućim terenima?

“Bilo je intersantno svuda, ja sam igrao razne rangove takmičenja, video sam i doživeo stvarno svašta. Ipak, uvek sam uspevao da pridobijem publiku na svoju stranu: ljudi kod nas znaju i vole fudbal – par lepih poteza, i onda su tvoji, nema dalje problema, a nikada nisam osećeo neki poseban pritisak, uvek su me utakmice motivisale, nisu me opterećivale.”

Da li je tako biol od najranijih dana, i kad si bio najmlađi? Ni tad nisi imao tremu?

“Tad pogotovo nisam, voleo sam fudbal na način da sve bude na vic i trik, a to publika stvarno i svuda voli.”

Kakve si i koje igrače voleo u detinjstvu?

“Voleo sam, kao mlađi, Piksija i Robija Prosinečkog, jer su imali to nešto posebno u igri, taj fazon, trik, vic koji sam pominjao… Uh, voleo sam i Maradonu: plakao sam kad je dao onaj gol Zvezdi na “Marakani“, bilo je to čisto savršenstvo.”

Plakao si kao Maradonin fan, ili kao Zvezdaš?

“I jedno i drugo, ali ja sam Zvezdaš, da: cela familija Kodžo navija za Zvezdu. Tad je i cela “Markana” tapšala Maradoni, tada su ljudi cenili velemajstore.”

To se zaista dešava retko ili čak i nikad u karijeri, da ti ceo tuđi stadion oda takvo priznanje. Desilo se i Ronaldinju na Santjago Bernabeu u Madridu…

“Dešavalo se i meni,”

uz osmeh će Peca, pa objašnjava:

“Znao sam da izađem na teren na gostovanju, pogotovo kad negde dođemo prvi put, i već na zagrevanju počne sa tribina: gic-gic, debeljuco, debeli, prase… E, to me posebno motivisalo. Posebno za tu publiku, voleo sam odmah da napravim par poteza iz asortimana onih koje treneri ne obožavaju, ali za kojima navijači lude. Nakon nekoliko takvih bravura, tribine bi se okrenule skroz na moju stranu. Isti ljudi koji su mi zviždali i dobacivali, do poluvremena bi mi već tapšali.”

 

Pominješ trenere i poteze koje oni ne odobravaju. Kako si se uklapao u taj koncept fudbala u kom svako ima svoju jasnu ulogu, markirano mesto, gde moraš da tačno ispunjavaš neke zadatke na terenu?

“Sve je to do čoveka, trenera, ponaosob. Kod nas u Inđiji, na primer, veliki gospodin i fudbalski stručnjak Milan Đuričić Đumi bio je senzacija kad se pojavio sa laptopom i potpunim, najsavremenijm pristupom igri. Neki gledaoci su i negodovali, ali kada su videli da to daje rezultate, prestali su, uvidevši jasan napredak zahvaljujući tehnologiji. Ipak, ja znam, a i sam Đumi je pričao, da je i na velikim seminarima na kojima je držao predavanja, pokazivao video snimke, na kojima se jasno vidi kako on priprema ekipu taktički, da pod konac sve izgleda i ide na terenu, a onda ja dođem, i sa dva poteza za publiku sve to promenim, ali dobijem i zasluženi aplauz.”

Kakav odnos si imao sa trenerima protivničkih ekipa? Da li znaš da su nekad za tebe spremali posebnu taktiku?

“Uvek korektan i sportski, a znam da je bilo slučajeva, kada sam već bio među starijima u ekipi, da na tabli u svlačionici protivničke ekipe, moju poziciju u timu njihov trener označi velikim iksom na sredini terena. Da bi označio da je neki igrač bitan, on je njegovu poziciju zaokružio, a mene bi uvek zaokružio najvećim mogućim krugom, bar duplo većim od ostalih, da im bude i na tabli jasno nacrtano kog treba da čuvaju.”

Šta je generalno tvoje mišljenje o današnjem radu u fudbalu, o odnosu struke prema samim fudbalerima?

“Iskreno, ja mislim da rad sa fudbalerom počinje od njegovog najranijeg doba, a da su današnji fudbalski treneri, posebno oni koji rade sa mlađim uzrastima, možda i malo previše okrenuti takmičenju i rezultatu, umesto da razvijaju talenat kod te dece i da ih puste da se igraju. Ja ne volim da vidim kada se trener ponaša kao dreser, kada poslaže čunjeve i tera decu da rade neke vežbe koje nemaju baš veliki efekat. Treba da se radi individulan sa decom, da škola fudbala bude mesto gde će naučiti osnove, zavoleti igru na pravi način, a ne da im se takmičenje i rezultat nameću od najranijeg doba u prvi plan. Ja sam za to da svi dečaci zavole igru, pa onda, kada se izdvoje oni koji su možda nadareniji, njima treba svakako posvetiti posebnu pažnju. Ja sam imao sreće da kada sam ja bio u mlađim kategorijama u Inđiji je bilo ljudi i stručnjaka koji su po ovom principu pripremali momke za uspon kroz fudbalsku hijerarhiju, i mnogi od njih su stasali u odlične fudbalere i još bolje ljude. Dakle, individualni rad i pustite decu da uživaju, a ne stvarati od njih male robote, kojima će se talenat i kreativnost uguši odmah zbog nekog rezultata, za koji se posle ispostavi da možda uopšte nije ni bio toliko velik i bitan.”

Da se vratimo na samu tvoju karijeru: koje momente bi posebno izdvojio, ima li nekih trenutaka u tako bogatoj i dugotrajnoj karijeri kojih se odmah setiš?

“Uvek pamtim samo lepo, a toga je mnogo i svuda bilo. Ipak, posebno su mi dragi uspesi koje sam ostvario sa Inđijom, ulazak u Drugu ligu svojevremeno, što sam ponovio i u Čelarevu, a kao najdraže momente, izdvojio bih po povratku u Inđiju baraž kada smo igrali stvarno odlično i na kraju ostvarivali sezonu za sezonom najveće uspehe u istoriji kluba. Ne bih nigde izdvajao nikoga od saigrača posebno, jer sam stekao među njima toliko prijatelja, da više ne razdvajam teren od svakodnevnog života, i ne želim nikoga da nenamerno zaboravim da pomenem.”

 

Tada je u kratkom periodu Inđija ostvarila renesansu kluba i popela se do najvišeg ranga: tu se sa pravom može reći da su uspehe ostvarili “Peca i deca“. Bili ste iz godine u godinu sve hvaljeniji, sve bolji, pa i najbolji igrač Prve lige, a onda je kao kruna došao i plasman u elitu.

“Ja sam iskreno očekivao, po ulasku u Superligu, da će mi se na meču sa Zvezdom na domaće terenu klub zahvaliti na saradnji, da će biti to-to: predaju mi cveće i sreća put u penziju. Ipak, ispostavilo se da sam i te godine odigrao neke utakmice.”

Svi pamtimo majstoriju protiv ekipe Metalca, 13. novembra 2010, i velemajstorski gol koji si postigao sa 37 godina, uz ovacije stadiona koji je imao toga dana samo jednu želju: da na teren uđe Kodžo. Po ulasku, Peca im se potezom genija zahvalio na dugogodišnjoj iskrenoj podršci.

 

“Jeste, bio je to lep potez, i lep pogodak. Ali, bilo ih je toliko mnogo, možda i neki lepši od ovoga…”

Bilo ih je, po zvaničnoj statistici, tačno 75 na 199 zvaničnih mečeva za ČSK, a čak 144 na 532 zvanična nastupa u Inđiji…

“Da, mada sam ja za oba kluba odigrao i više mečeva, i dao više golova. Nisam nikada odbijao da nastupim, bez obzira da li je meč takmičarski, ili prijateljski, a mnogi prijateljski mečevi, na kojima je viđen lep fudbal i dobri potezi, danas su skroz zaboravljeni.”

Da li u celoj karijeri Peca Kodžo može da izvoji nekoga kao najtežeg protivnika?

“Kao fudbalera, ne mogu nikoga posebno, ali, nekako se uvek nameštalo, gde god da igram, da nam je u tom trenutku najveći rival subotički Spartak – bilo za prolaz dalje, bilo za opstanak, da li u nekim dužim periodima, ili samo u jednom meču, uvek je Spartak bio taj.”

Predrag Kodžo: 105 pa opet!

Zvali su te u karijeri “srpski Gaskojn”, “srpski Maradona”, “srpski Ailton”, a mi Adebaja Akinfenvu zovemo “engleski Peca Kodžo”, iako ti, realno, nije ni po čemu ravan. Sa kim si možda ti osetio neku posebnu vezu?

“Iskreno, laskaju poređenja sa velemajstorima, ali mi je iskreno smešno da kad me porede, ubacuju, kao kod Gaskojna, da se pre utakmice pilo pivo i slične priče, da Kodžo popije gajbu piva, pa izađe na teren i bude najbolji. Ljudi, pa ko uopšte može da igra fudbal, a da pre toga pije pivo? To su naprosto smešne strvari, koje veze nemaju sa relanošću. Nemam ništa protiv da igrači, kada to zasluže, zajedno kao tim ili sa svojim prijateljima, na umeren način proslave svoje uspehe, ali, da se neumereno pije i igra fudbal, u isto vreme, to jednostavno ne ide pod ruku.”

Ipak, tebe u karijeri ljudi nisu nikada ni vezivali, osim u nekim glupim šalama, za piće: uvek je kod Kodže konstana bila malo gabaritnija građa, zbog koje te je onomad Lazo Bakmaz i stavio u “stariji razred“.

“Jeste, to je tačno i to ne sporim. Nekako sam kroz karijeru razvio naviku da od sezone do sezone dobijem po dve kile. Bilo je to smešno, bio sam najkrupniji, a najbolje ocenjeni igrač na terenu. Meni to nije smetalo, ni mojoj igri, a bilo je smešnih momenata. Na primer, ona legendarna sličica, koji si i ti nedavno okačio na “Opsajd“”

Ovde ja stajem i zaista iznenađen pitam: Pa ti pratiš Opsajd?!, a Peca kaže:

“Nemam ja društvene mreže, nikada nisam imao profil ni na jednoj, ali radim sa momcima koji prate mnogo i stvarno intenzivno fudbal, pa i vaše stranice, “Engleski fudbal”, “Opsajd”, i kad god je nešto zanimljivo, podele to i sa mnom, a posebno kada sam ja tema – a umete da me pomenete. Volim kad vidim dobar i duhovit komentar, posebno sam se nasmejao na onaj: “Crnci lažu za godine, Kodžo za kilažu”.

Šta je istina u toj celoj priči?

“Ma, sve je jasno: ja sam se slikao, i dao tačne podatke: 180 visok, 105 kg težak. Kažu oni, nemoj preko 100, daj da smanjimo. Ja im kažem, “ljudi, šta vam je, kakve ima veze…” I ipak na kraju stave 98. A bilo je 105, bar to svi znaju.”

Strani fudbal, kladionica i ulaznice za utakmicu koje još nisu nabavljene

Pomeno si da sa momcima iz firme (IGB Automotive – pozdrav i ovom prilikom i veliko hvala svima na nezaboravnom druženju) pratiš fudbal. Koju ligu najčešće i najradije gledaš, ima li neki strani tim koji posebno voliš, nekoga igrača?

“Pratim i volim fudbal, ali momci sa kojima radim, oni su veliki stručnjaci, pa mi ništa ne promakne. Volim od stranih klubova da pogledam Liverpul, volim i Real: volim lep i efikasan fudbal, kakav su oni negovali i neguju, a posebno volim da ispratim iz nekog manjeg kluba, nekada nekog Hihona, sad Đirone ili tako nešto, nekog talentovanog klinca, za koga vidim da “ima to nešto“. Uzmem tako pa pratim nekad nekog pojedinca, koji misilm da je poseban, na način na koji su to bili veliki igrači.”

Čiju karijeru si na taj način ispratio?

“Na primer, tako sam pratio Pata. Neverovatan talenat, ali nije mu se dalo, zbog povreda, da stigne do još većih uspeha, koje je svakako zaslužio.”

Od igrača koji jesu ostvarili zapaženiju karijeru, koga izdvajaš od ovih koje je gledala i naša generacija?

“Zidana, svakako. On je bio umetnik. ipak, ja volim i kada neko ne postigne nužno gol: volim da vidim jedan lep potez, i to mi je nekad dosta i za 90 minuta utakmice koju sam gledao. Sećam se jednom, Mijatović je na nekom meču, još je u Realu bio, video u trenu, krajičkom oka, da je golman izašao, iz koraka je samo podboo loptu, koja je preletela golmana taman dovoljno da upadne u mrežu, ali je odskočila od prečke. E, to je meni fudbal: potez kojim majstor pokaže klasu, ne mora da bude nagrađen golom, dovoljan je i taj uzdah, aplauz, kao potvrda da navijači cene i poštuju njegovu viziju, hitrinu fudbalskog uma, reakciju, vic.”

A dok se prati fudbal, uplati li se i poneki tiket? Peca Kodžo i kladionica, ima li tu neka priča?

“Vidi, jednom sam, kao mlađi, pokušao da jurim Volfsburg iks. Nisu došli osam kola. Ja povećavao uplate, ali nisam uduplavao, samo duplo do početnog iznosa. Skupila se lepa suma za uplatu, ja sve nervozniji. Najzad, posle devet kola, iks. Kažu mi svi: “Sad sve opet”, a ja reko’: “A bogami,  ne, ne, ne – ja sam završio sa kladionicom!””

Gledaš li sa naslednikom mečeve Zvezde u Ligi šampiona, šta kažeš na njene rezultate?

“Iskreno, čast je što imamo klub u takvom rangu takmičenja, i treba da uživamo u odmeravanju snaga s najboljima. Tu možemo da vidimo tačno gde smo, i ne treba žaliti ni zbog čega. Najbolji u Evropi stižu u Beograd, to treba pozdraviti i nadati se da će sad svake godine biti prilike da vidimo takve timove kod nas. Stefana sam pitao, odmah čim su grupe izvučene, na koju utakmicu bi voleo da ga vodim, koga protiv Zvezde da gleda, i odmah je, iako prati i Pari Sen Žermen, Nejmara, Mbapea, rekao, kao iz topa: Liverpul! Ulaznice nismo kupili na vreme, nadam se da ćemo nekako uspeti i dalje da se snađemo, da mu ispunim želju.”

Sa neskrivenim ponosom Peca priča o nasledniku:

“Stefan obožava fudbal i prati ga religiozno. Skupljao je letos sličice, popunio album, i sve fudbalere sada zna po liku. Pre neki dan, gledamo Totenhem, igrači izlaze na teren iz svlačionice, ne piše ništa, nema imena, a on ih po liku raspoznaje, govori mi: ovo je Tripije, ovo Dele Ali, ovo je Eriksen, ovo Kejn…”

Pitamo Stefana ko mu je omiljejni igrač, on spušta svoju Cedevitu i kao iz topa odgovara: Mesi!, a Peca nam priča:

Uh, to je posebna priča… Kupili smo mu nedavno na poklon neku posteljinu Barseloninu, sa Mesijem. Suze radosnice su mu krenule od sreće kad je ugledao šta je dobio!”

Pitamo Pecu potom, polaže li velike nade u naslednika, a on kaže:

“Voleo bih da voli fudbal, da nauči sve o njemu na pravi način. Za sad sve to ide tako i ja sam zadovoljan, ali nikada ga neću ja lično ni na šta usmeravati i prisiljavati: ako voli, nek uživa, to je najbitnije!”

Pecini prijatelji tu ne mogu da izdrže, i apeluju i na nas da Pecu teramo da se bavi trenerskim poslom, jer u njemu, što svi vidimo, čuči sjajan fudbalski pedagog, a Peca nam otkriva tada jednu svetsku ekskluzivu:

“Nemojte ljudi još u trenere: ja sam se zaželeo velikog fudbala – možda se već u skorije vreme reaktiviram u redovima inđijskog Železničara!”

Peca, veliki majstor fudbala, zaista ima u sebi snage da, u tom nivou takmičenja, pomogne svojim sugrađanima da ostvare neki zapaženiji rezultat. Pitamo ga potom i prati li igre svog bivšeg kluba, Inđije, a on, iskreno se radujući, kaže:

“Pratim, naravno, i želim im svu sreću. Trenutno su prvi, odlično bi bilo da tako i ostane, da opet uđemo u Superligu! Tako bi i momci iz okoline Inđije opet imali motiv više i sjajnu šansu da se izbore za mesto u timu, pa da opet pričamo o velikim inđijskim fudbalerima.”

Najveći od njih, Predrag Kodžo, živi danas jedan mira i staložen građanski život, sa svojom divnom porodicom i brojnim prijateljima.

Mnogim profesionalnim sportistima, resocijalizacija je veliki problem po okončanju karijere, ali njemu, budući da nije nikada zapravo ni napuštao svoj grad, to nije predstavljalo nikakav problem. Živa legenda sporta grada Inđije šeta još uvek istim ulicama, sa istim osmehom, i sanja da se Superliga opet zaigra na gradskom stadionu, kao svojevremno kada je svojim partijama upravo on upisao Inđiju na superligašku mapu Srbije.

Do tada, on će sa prijateljima osvajati turnire u futsalu, darujući sve nagrade u humanitarne svrhe i mameći uzdahe i aplauze sa tribina, a i među saigračima na terenu.

Njemu nikada nije veće priznanje od toga ni trebalo, a upravo zbog toga, među pravim ljubiteljima najvažnije sporedne stvari na svetu, sebi je za života podigao spomenik.

Peca Kodžo, fudbalski romantik prve vrste, koji i sa punih 45 godina – tridesetog januara napuniće i 46 – još uvek priznaje dečački da je željan travnatog terena i velikog fudbala, a kao zaključak o svojoj karijeri, na naše pitanje da li možda i zbog čega žali, kaže:

“Naravno da ne! Ja sam svime prezadovoljan! Ali, stavite vi ipak u naslov ovoga intervju i „prvi deo“: možda još uvek sve nije ni gotovo!”

 

preuzeto: Millenium Sport

(Visited 1,838 times, 1 visits today)