Intervju sa Dejanom Ivanovićem, jednim od najboljih crtača grafita u Srbiji: Ulica je naša galerija

Ritam Inđije portal grada Indjije indjija wuper grafiti srbija

Status jednog od najboljih crtača grafita u Srbiji omogućio mu je da obiđe mnoge zemlje. Crtao je na mestima zbog kojih bi trebao da ima beneficiran radni staž. U svojim počecima, dok je išao u školu odvajao je pare od užine ne bi li kupio koji sprej . O svom početku na zidovima Inđije, Srbije kao i ostalim državama, o umetnosti koja se pre nekoliko decenija smatrala za vandalizam, kao i o njenom položaju danas razgovarali smo sa Dejanom Ivanovićem, street art sceni poznatiji kao Wuper.

Ljudi često imaju negativan stav prema grafiti crtačima jer za njih vezuju navijačke, ljubavne i druge poruke ispisane na zidovima.

Street art ili ulična umetnost je sve ono što se nalazi na ulici i ima veze sa umetnošću, pa tako i oslikavanje zidova nazivamo uličnom umetnošću, neka vrsta ulične galerije. Grafiti i cela ta kultura počinje u Njujorku 70. Godina. Tako da i ja sam počeo kao grafiti crtač, crtajući slova, dok moji današnji radovi nisu više bazirani samo na slovima, već i na drugim motivima. Grafiti i street art se razlikuju u određenoj meri, grafitima može da se naziva sve što je ispisano na zidu, da li to bile navijačke ili ljubavne poruke ili kad mi ostavimo naš potpis, ukratko rečeno crtanje ili pisanje slova. Street art je više neka interakcija umetnika i ljudi koji gledaju njegov rad, i cilj najčešće ima slanja raznih poruka, dok grafiti, barem kod mene, nemaju nikakvu poruku.

Prvi susret sa grafitima imao je u osnovnoj školi. Sa drugarima iz kraja imao je ekipu i vozili su BMX biciklove i vremenom su počeli da potpisuju ekipu na zidovima, tako je sve i počelo. 



Pošto smo tad većinu svog vremena provodili vozeći bicikl, tako sam i prve grafite video u voznji kod stadiona i odma su mi zapali za oko, pa sam svakodnevno posle škole išao da ih posmatram. Zanimalo me je nešto drugačije, da radim ono što drugi ne rade. Kada sam počinjao, sprej je koštao mnogo više nego što sam tad dobijao za užinu. Znači da bih kupio običan sprej , morao sam da se odreknem doručka za celu nedelju. U početku uopšte nije bilo lako. I danas je to skup hobi, ali danas su tu razni festivali ulične umetonsti, zatim crtam po porudžbini, pa tako mnogo lakse dolazim do boja i materijala.

Postoji nekoliko faza u sazrevanju svakog grafiti crtača.

U početku je bilo bitno, bar za mene da moj potpis ili grafit bude što rasprostranjeniji po gradu ne bi li to videlo što više ljudi. Sada je to drugačije, u prvom planu su ideja i kvalitet samog rada, zatim lokacija na kojoj se crta, pa tako i ja najviše svoje radove volim da ostavim u nekim napuštenim fabrikama, ruiniranim zgradama. Prelazak sa papira A4 formata na zid 10 kvadrata ili nekoliko stotina uopšte nije lak, i potrebno je vreme i određeni proces da to ispadne onako kako želiš. Kada ovladaš tehnikom do mere kojom si ti zadovoljan, ideja onda postane najbitnija. Jaka ideja pobeđuje tehnički lošiji rad.

Inspiraciju najčešće traži u svetu oko sebe, a ove godine okvir oko kojeg nastaju svi Wuperovi radovi jeste njegovo detinjstvo.

Možeš na zid da ideš sa idejom (skicom) ili jednostavno crtaš šta ti je palo na pamet u tom trenutku. Ideje koje koristim u svojim radovima menjaju se vremenom. Ove godine npr koncepti mojih radova kako na zidu, tako i na papiru jesu neka sećanja na detinjstvo. Ja kroz te radove provlačim neke događaje i momente iz detinjstva.

Od sedamdesetih godina i prvih grafita postoje kodeksi među grafiti-crtačima.

U grafitima postoje tri podvrste: tag, troap i rad. Tag je običan potpis, troap ili u prevodu "povraćka" je neke vrsta prostijih i brze iscrtanih slova i sam rad koji je najkompleksnij za koji je potrebno izdvojiti nekoliko sati ili nekoliko dana kako bi se nacrtao.Neko nepisano pravilo je da neko troapom može da pregazi (precrta) moj tag, dok ja onda mogu radom da pregazim njegov troap. Takođe, ima još nekih koneksa i pravila, npr radovi od starijih crtača koji su stari 10, 15 pa i više godina ne bi trebalo da se diraju.

Sa jedne strane, nepostojanje legalnih mesta za crtanje je najveći nedostatak grafiti scene u Srbiji. Sa druge strane i nije jer ilegalno crtanje daje određenu dozu duha i originalnosti samog rada.

Mislim da zvanično u Srbiji i ne postoji legalno mesto za crtanje, možda u Beogradu, dok u Inđiji za legalnom mesto za crtanje može da se uzme stadion jer se tu godinama crtai vremenom je postalo legalno. Kada je reč o zidovima zgrada, dozvole za takve zidove dobijamo tako što pitamo stanare ili jednostavno sami stanari ili grad nas pozove da iscrtamo zid. Tako i sam rad na zgradi preko puta KC-a, pitao sam za dozvolu, iako je nisam dobio baš odma ali na kraju kada su videli kako je rad ispao, bili su oduševljeni.

Pre nekoliko nedelja grad Požarevac je organizovao festival na kojima su uz domaće grafiti crtače učestvovali i stranci. Jedno od mesta na kojima su ostavili svoj pečat jeste ženski zatvor.

To je paradoks. Kod nas su grafiti i crtanja donekle zabranjeni i zakonom kažnjivi, a ideš da crtaš na zatvor. Imamo veliki broj kontakata sa crtačima iz evrope pa i celog sveta, tako su nam i ove godine u Požarevac došli crtači iz raznih delova sveta. Kako oni kod nas dolaze tako i mi putujemo kod njih, tako da pored samog crtanje dosta se putuje, upoznajemo nove ljude, nova iskustva itd...



Da ulična umetnost polako slobodno izlazi na ulicu govori to da u svim većim gradovima postoje legalna mesta na kojima grafiti crtači mogu da prospu svoju maštu i talenat.

U zapadnim društvima to je mnogo raspostranjenije i bolje plaćeno, ali poslednjih godina i Srbija može da se pohvali sa nekolicinom dobrih festivala i sa sve više razumevanja prema grafitima i uličnoj umetnosti. Prošle nedelje sam došao iz Volosa u Grčkoj, sa festivala čiji je pokrovitelj grad Drezden iz Nemačke, jako lepo smo ugošćeni, crtalo je oko 30 crtača iz cele Evrope, sam festival je bio posvećen izbeglicama i deci iz Sirije, kroz 10 dana iscrtano je nekoliko dečijih ustanova i škola u samom gradu kroz razne radionice sa decom. Proputovao sam dosta, ove godine dve-tri meseca sam proveo na festivalima i to je najbolja strana ovog posla. A vizu za takve festivale dobiješ svojim radovima, a za to je potrebno neko vreme i konstantan rad, to je znak da sam postigao nešto i da ima smisla sav uložen trud.

Između grafiti crtača u Srbiji i drugim zemljama postoji samo jedna razlika.

Naša država odvaja manje novca nego druge, i jedino po tome nismo isti. Što se tiče drugih stvari, velike razlike nema. Ljudi su ovde jednako oduševljeni kao i tamo. Berlin je jedan od svetskih centara za ovu vrstu umetnosti. Pored mnoštva legalnih mesta, a još više onih ilegalnih, tako da postoji i odeljenje policije koje je zaduženo samo za grafite, a u slučaju da uhvate nekog, postoje čak i advokati kojima su grafiti uža oblast delovanja jer su kazne velike.

U mnogim zemljavama postoje zvanični festivali i galerije. Tako je Norveška vlada finansirala oslikavanje kontrolnog tornja na aerodromu.

Pre 20, 30 godina to nije bilo toliko prihvaćeno i nije se toliko pojavljivalo u galerijama. Danas je to na nekom nivou, dosta prihvaćenije. Imamo često izložbe. Grafiti su upravo i zbog toga specifični. Nije klasična umetnost, već je to samo po sebi ulična galerija. Stalno su izloženi, svima su dostupni, imaju svoj duh. Ulice su naša galerija.

Autor: Strahinja Jovanović
(Visited 947 times, 1 visits today)