DR SLAVICA VIŠNJEVAC – od želje da postane apotekarka do lekarke u koju Inđinčani imaju poverenja

Iako je prvobitno želela da bude apotekarka, profesionalnu put ju je odveu medicinu. Njena kartoteka od skoro 2.600 fascikli je najbolji pokazatelj o stepenu poverenja pacijenata u nju. Sve to iz jednog razloga: 24 sata je tu za pacijente. Sa doktorkom Slavicom Višnjevac razgovarali smo o ulozi porodice u vaspitanju dece, šta za nju predstavlja lekarska profesija, zbog čega građani imaju toliko poverenja u nju, kao i mnogo čemu drugom.

Dr Slavica Višnjevac

Savetovalište za mlade u inđijskom Domu zdravlja najbolje je radilo dok je jedan od rukovodilaca bila doktorka Slavica. Toliko je pažnje posvećivala tome, da je čak i glumila u jednoj predstavi.

„Taj posao me je baš ispunjavao.  Dolazi su srednjoškolci. Razgovarali smo o mnogim temama sa kojima se suočavaju tokom tog uzrasta. Deca koju smo edukovali su bila 3. i 4. godina.  Prva i druga godina su presudne i rizične za ponašanje dece. Ali naše edukacije nisu dovoljne. To treba da rade svi. Od porodice preko službi do medija. Iako radimo na tome, problemi su i dalje tu. Ušlo je to ljudima u uho, ali nedovoljno“

Porodica je osnovna ćelija svakog društva. Međutim, poslednjih godina ona je pod neprestanim udarima sa svih strana.

„Porodica je osnova svega. Odatle sve počinje. Ona je sada malo razbijena. Brže se živi, svi teže za nekom karijerom, za nekim materijalnim obezbeđenjem.   Pružamo deci materijalne stvari, a ne ono što im je zaista potrebno.  Od porodice počinje vaspitanje i kultura. Ono što ti čuješ od njih i kako se ophode prema tebi, oni su to naučili u svojoj kući“

Usled promene načina života i globalizacije,  mnogi roditelji su na neki način zapostavili svoju decu. To se odražava na celokupan sistem.

„Sa decom treba provoditi vreme, a ne uz televizor i igrice. Treba da sedimo sa njima i razgovaramo kao sa odraslim ljudima. Sada oni mnogo više znaju nego mi u njihovim godinama. Na taj način treba stvarati i autoritet.  Sa jedne strane treba da im budemo prijatelji, sa druge moramo stvoriti autoritet i da smo mi neki prema kome treba da imaju poštovanje. Oni treba da gledaju roditelje i da im to bude model ponašanja, pod uslovom da je dobar. Mi smo prva linija koja na njih utiče. Posle tek dolaze sistem, društvo i mediji“

Mnogi koji danas nose beli mantil su to želeli i kao osnovci.

„Ja nisam. Želela sam kao mala da budem aportekarka. Upisala sam srednju medicinsku školu, ali sam kroz školu se stvorila ljubav prema medicini. Tokom praktičnog dela shvatila sam da želim da budem lekar. Za mene je čast biti lekar.  Takođe, to je i odanost i poštovanje. Neka osoba vama poveri nešto najdragocenije što ima“

Kartoteka doktorke Slavice bila je najveća u inđijskom Domu zdravlja.

„Imala sam kartoteku od 2.600 pacijenata. Prosek dnevno pregledanih pacijenata mi je bio između 50 i 70. Bilo je malo vremena za pacijenta i razgovor sa njima. Trudila sam se da i za tih 5 minuta kažem što više i da im što više pomognem. Trudila sam se da budem pre svega čovek prema njima. Ono što sam radila tamo, sada radim u privatnoj praksi , ali imam daleko više vremena“

Prelaskom u privatni sektor, nije se mnogo toga promenilo. Osim jedne stvari.

„I dalje sam ona ista doktorka Slavica Višnjevac. Imam isto strpljenja, samo provodim sa njima više vremena. Trudim se da im objasnim sve. To radim prostim jezikom da bi svako od njih shvatio o čemu se radi. Pacijenti su to prepoznali. Iz toga je proizišlo njihovo poverenje. Ja svoje pacijente iz Doma zdravlja pozivam kući da vidim kako su i da li je sve u redu.  Svakodnevno i van radnog vremena razgovaram sa njima. Kada znam da lečenje neke bolesti neće ići lako, ja im kažem da me redovno zovu i da pratimo razvoj događaja. Sa druge strane, prva pozivam one za koje sam zabrinuta. Nema lepšeg osećaja nego kada vam neko kaže da ste mu pomogli“

Lekar opšte prakse radi sa pacijentima svih uzrasta. Od beba do penzionera.

„Sa decom je lepo raditi. Ona su lepa, slatka i izazivaju pozitivne emocije. Neiskvarena su. Sa druge strane, pošto se granice za bolesti smanjuju, nažalost ima sve više teško obolele dece. Onda je jako emotivno lečiti takvo dete, posebno ako imate decu tog uzrasta. Sa odraslima je lakše to podneti. Odrastao čovek može da vam kaže šta da ga muči, dok kod dece morate da pročitate šta ono misli“

Mnogima sa strane posao u privatnoj klinici deluje lako. Međutim stvarnost je drugačija.

„Ljudi najviše dolaze zbog nas zbog poverenja, a nakon toga i zbog vremena. Vreme je nešto što im nedostaje. Kod nas nema čekanja. Njima znači da uštede i 15 minuta jer će to  vreme moći da provedu sa svojom porodicom. Mi smo jedna mala porodična firma. Ja sam ovde i radnik i poslodavac i čistačica i knjigovođa. Deo sa papirologijom mi najviše pada. Ali kada vidite zadovoljne pacijente, sve to zaboravite“

Inđijski Dom zdravlja važi za jedan od najboljih u okruženju. Iškolovao je mnoge lekare koji su izlečili hiljade ljudi.

„Domu zdravlja dugujem mnogo. Dao mi je specijalizaciju. Stekla sam mnogo iskustva u radu sa pacijentima.  Takođe, dobila sam i životno iskustvo jer je to veliki kolektiv. Iz te ustanove sam izvukla mnogo toga dobrog, ali mi ne nedostaje. Sada radim medicinu onako kako mislim da treba da izgleda medicina“

(Visited 2,645 times, 3 visits today)