DINA BLAGOJEVIĆ – od fudbala sa bratom kod kuće do jedne od najboljih fudbalerki Srbije

Za nekog ko sa 17 debituje za reprezentaciju i ponese kapitensku traku, moglo bi se reći da živi svoje snove, a da ga pokreću samo ambicije. Svi su mislili da će je strast prema fudbalu proći posle nekoliko godina, ali ona traje više od deciniju i sve je jača. O tome kako je izgledao put od devojčice koju su na prvom treningu gledali ispod oka do jedna od najboljih fudbalerki Srbije razgovarali smo sa Dinom Blagojević.

Image may contain: 2 people
Dina Blagojević

Poput mnoge dece, prve fudbalske korake napravila je na ulici. Zasluge zašto je jedna devojčica bila deo ulične fudbalske ekipe idu na račun njenog brata

Sećam se njegove lude strasti za fudbalom i pokušavanja da me nauči svim trikovima. Iskrena da budem, ja se tu nisam puno ni pitala, fudbal mi je jednostavno bio nametnut gde god da sam se okrenula. U parku preko puta kuće u dvorištu, u kući, na televiziji. I nije ga bilo teško zavoleti. Često smo se pretvarali da smo poznati igrači, on je oduvek bio Adriano, a ja pravi Ronaldo. Jedan na jedan po kući nam je bila svakodnevnica, mnoge bitke u to vreme dobijao je Adriano, ali kasnije, ispostaviće se, ne i rat.

Brat Vojislav je najveći krivac što je postala fudblerka

Na kućnom savetu ubrzo je odlučeno da Dina bude upisana u fudbalsku školu kod legendarnog  Sipija.

Dok smo brat i ja razbijali vaze i mnogobrojne staklene predmete po kući svaki put kada bi se on vratio sa treninga,  naši roditelji su odlučili da i mene upišu u istu školu fudbala, gde je i sam Voja trenirao, ne bi li ikako zaustavili razaranje dnevne sobe i dobili iole malo mira dok se opet ne bi sreli predveče, gde nas je uvek čekala naša verna  lopta od papira.

No photo description available.
Trening u Zvezdi

Od tada Dina je odradila hiljade treninga, odigrala stotine utakmica, ali i dalje se seća prvog treninga kod čoveka koji je jedan od fudbala u Inđiji.

Na putu do Zmaj Jovine gde je i dan danas ta škola fudbala, dlanovi su mi se znojili i nisam puno pričala. Imala sam tremu, nisam znala šta da ocekujem. Hoće Ii me dečaci prihvatiti? Jesu li jači od mene, jesu li bolji? Koliko mogu da naklackaju? Sva ta pitanja su mi se redjala pred očima dok sam u stomaku imala osećaj leptirića. Nervoza, trema, uzbudjenost, strah…sva ta osećanja su bila pomešana, a na meni je bilo da probijem led.

Mama me je uvela u svlačionicu gde je sedelo oko 20-ak dečaka, svi su gledali zbunjeno I podrugljivo u mene, verujem da su se pitali ‘sta ce jedna devojčica među nama, njoj nije mesto ovde’.Gledajući njihove izraze lica I jedva nazirljive osmehe, znala sam da je ispred mene zid koji treba da sručim, zid predrasuda.  Morala sam da im se svidim, morala sam da budem bolja od njih,da im se dokažem,  jedino tako bih pridobila njihovo poštovanje.

Image may contain: 2 people, including Dina Blagojevic
Lopta je na sigurnom

Od samo početka imala je veliku podršku roditelja, ali čak ni oni nisu očekivali da će jednog dana njihova ćerka napraviti ozbiljnu fudbalsku karijeru.

Podršku roditelja sam oduvek imala. Verujem da su oni na to u početku gledali kao na neko klinačko ludilo, koje će da prođe do četrnaeste godine, nisu mogli ni da zamisle da ce iz tog ludila ustvari da se rodi pravac koji ja želim da pratim na duže staze. I  kada su stvari postale ozbiljnije, i dalje sam mogla da računam na njih. Oni su oduvek bili moj vetar u leđa. Raduju se svakom mom golu,  svakoj asistenciji. Dok sam igrala u Zvezdi, retko da su propustali bilo koju utakmicu, pogotovo tata. Sada kada nisu u prilici da me gledaju svakog vikenda, nervozno prate rezultate na internetu. Kada vide da sam dobila žuti karton, obavezno kažu da je kriv sudija, a kad me izvedu pre kraja igre, onda trener nema pojma. Posle utakmice naravno žele da čuju kako sam igrala, vole i detalje da slušaju. Pratiti svoje snove i imati podršku  roditelja je neprocenjiv  osećaj, na tome sam im beskrajno zahvalna.

Dina sa roditeljima

Sa 14 godina Dina se u Kučevu prvi put na terenu susrela sa svojim vršnjakinjama.

ŽFK Crvena zvezda je tamo bila na pripremama, ostajem 3 dana posle čega mi tadašnji trener Darko Stojanović  saopštava da me žli u timu, da vidi potencijal i talenat sa kojim on želi da radi. Bio je to jedan od momenata kada pomisliš da si svemoćan, da granice ne postoje i da šta god da zamisliš ustvari mozeš i da ostvariš.

Jeste da sam tada prvi put zaigrala isključivo sa devojkama na terenu, ali osećaj nije bio mnogo drugačiji, niti je bilo velike razlike, na kraju krajeva, fudbal je fudbal, ko god da ga igrao. Samo znam da mi se vratio onaj osećaj nervoze, isti onaj osećaj koji sam imala kad sam prvi put usla u svlačionu kod Sipija, jedno je bilo sigurno, morala sam da im se svidim.

Detalj sa utakmice u crvenom-belom dresu

Period u kom je nosila dres najvećeg fudbalskog kluba na Balkanu ostavio je značajan trag u njenom srcu. To je donelo veliku promenu u životu tada četrnaestogodišnje devojčice.

Sećam ga se po istražvanju svakog ćoška Beograda, po novom načinu zivota, vecćm profesionalizmu, pritisku zbog igranja za najveći klub na ovim prostorima, izgradjivanju sopstvene ličnosti…ali najvise po prijateljstvima. Tokom igranja u Zvezdi, upoznala sam ljude koji će mi ostati prijatelji do kraja zivota. Iz generacije u generaciju smo imali ne samo dobre igrače, nego I kvalitetne osobe, što je doprinelo mom razvoju kako na terenu tako I van njega. Sada kada pomislim na Zvezdu, pomislim na moju drugu kuću, moju drugu porodicu i sve prijatelje koje sam tamo stekla. Oni su definitivno moja prva asocijacija kada razmisljam o Zvezdi.

Image may contain: 3 people

Revijalnu utakmicu iz aprila 2011. godine pamtiće do kraja života. U istom timu zaigrala je sa najboljim sportistom u istoriji Srbije i jednom od legendi kluba iz Ljutice Bogdana.

Ta utakmica gde sam igrala sa Novakom Đokovićem  jedna je od najlepših uspomena koje nosim iz doba igranja za Zvezdu. Utakmica je bila humanitarnog karaktera. Na njoj su pored Novaka Djokovića učestvovali i glumci filma ‘Montevideo’, tadašnji trener  Zvezde Robert Prosinečki, voditelj Ivan Ivanović i mnogi drugi. Cilj nam je bio da sakupimo što više novca od prodaje karata kako bi mogli da kupimo dovoljno inkubatora za prerano rodjene bebe. Taj dan cu pamtiti do kraja života. Sa svih strana poznate ličnosti, fotoaparati, gledaoci i Novak Đoković. Mislim da narod u Srbiji nije ni svestan kakvog heroja ima u svojim redovima. Čovek na kog se treba ugledati. Tog dana je pitan nebrojano puta za sliku ili autogram i svaki put, bez mnogo razmisljanja i sa osmehom na licu, izašao bi u susret i ispunio svaku želju.

S obzirom na njen talenat, bilo je pitanje dana kada će na njenu adresu stići pismo u kojoj stoji poziv da se hitno javi u Staru Pazovu, na adresu Fudbalska 1.

Ubrzo posle moje prve zvanične utakmice odigrane za Zvezdu, usledio je i poziv od reprezentacije. Činilo se kao nestvarno. Tada su mi  kroz glavu prolazile mnoge stvari. Kao na primer da sam do juče bila mali krhki Ronaldo koji je svim silama pokušavao da savlada velikog i nepobedivog Adriana, a već danas, oblačim dres reprezentacije, stavljam ruku na grb, pevam himnu i treba da predstavljam Srbiju.Neopisiv osećaj.Shvatiš da sve što si do sada radio, nisi radio za džabe.Da snovi postaju realnost, ako se boriš i dovoljno veruješ. Shvatiš da je fudbal više od igre.

Image may contain: 8 people, people standing, sky, child, outdoor and nature

Za Dinu igranje za nacionalni tim predstavlja čast i privilegiju.

Reprezentacija te tera da uvek radiš bolje, radiš više, da pomeraš granice za koje nisi ni svestan da si sposoban. Postoje trenuci kada si nemotivisan,kada nemaš snage da odradiš dodatni trening posle treninga koji si vec odradio. Postoje trenuci kada ne želis da izadješ iz svog toplog kreveta dok napolju pada kiša,  kada se jednostavno osećaš prazno, ali onda pomisliš na reprezentaciju, pomisliš na sve kroz šta si morao da prođes da bi do nje stigao, pomisliš na ljude u njoj i celu naciju koju treba da predstavljaš na nekom narednom takmičenju. Tada se više ne oslanjaš na motivaciju, niti osećaš umor, razmisljaš o grbu Srbije I pomeraš sopstvene granice.

Prošla je sve selekcije reprezentacije, dok je u kadetima i omladincima oko njene ruke bila kapitnska traka. Malo je igrača na svetu koji su prvo debitovali za A reprezentaciju, pa tek onda za juniorsku.

Imala sam 17 godina i očekivala sam da ću se naći na narednom spisku trenera omladinske selekcije. Spisak je stigao, ali moje ime našlo se medju imenima sa kojima sam mislila da cu igrati tek za par godina. Bio je to spisak A reprezentacije. Osećanja su bila pomešana. U jednu ruku sreća, u drugu strah. Sreća, jer mi je to pokazalo koliko vredim, koliko sam napredovala i koliko sam ispred svoje generacije. Strah, jer nisam bila sigurna da li sam dovoljno dorasla zadatku koji je bio ispred mene. Bilo je tesko pronaći svoje mesto medju devojkama koje su mnogo bolje I iskusnije. Iako sam tada bila potpuno neprimetna igrajući za A reprezentaciju, znala sam  da ce mi treniranje sa starijim generacijama mnogo doprineti u mom daljem fudbalskom razvitku.Trenutno imam 23 godine i standardni sam igrač A reprezentacije. Ljudima koji su mi pre 6 godina ukazali poverenje, nisam ostala dužna. Dugujem im veliku zahvalnost na prepoznavanju mojih kvaliteta I potencijala. Verujem da tek sad mogu da kažem da su bili u pravu kada su me bez oklevanja pozivali da im se priključim sa svega 17 godina.

Image may contain: 1 person, smiling

Čim je zakoračila na veliku fudbalsku scenu, mnogi skauti i treneri širom Evrope zapisali su ime Dine Blagojević u svoje beleške.  Usledio je transfer u Nemačku.

Bundesliga mi je bila velika želja.Nova sredina,nov jezik, nova kultura i najvažnije od svega,  potpuno drugačiji fudbal. Stil igre sa puno trčanja, klizećih startova, mnogo duela. Sušta suprotnost od lige iz koje sam dosla. U nemačkoj ligi nema vremena za razmišljanje, moraš da imaš rešenje i pre nego što dobiješ loptu. Trebalo mi je mnogo vremena da se naviknem na taj način igre.. Godinu dana mi je trebalo da se adaptiram na tempo koji prati jednu od najjačih liga na svetu. Jedan od najtežih perioda u mom zivotu. Daleko od porodice I prijatelja, daleko od srpskog jezika I načina života na koji sam navikla. Borila sam se iz dana u dan i pokušavala da izvučem poslednje atome snage kako bih iole neki kvalitet pokazala. Bilo je teško, neke stvari su mi se činile I nedostižne, ali nisam odustajala. Dok su neki smatrali da je bila greška čelnika kluba da me dovedu, ja sam u tišini radila, čekala bolje sutra. Verovala sam da ce vreme pokazati svoje. Probudio se inat koji do tada nikada pre nisam osetila, htela sam da dokažem svima da vredim, da nisam slučajno tu i da pokažem ko sam i šta sam, ali pre svega, htela sam da se dokažem samoj sebi. Ovom prilikom bih htela da se zahvalim svim ljudima koji su u tom periodu bili uz mene i verovali, oni su me učinili boljom I snažnijom, ali isto tako, hvala i onima koji nisu verovali, oni su me učinili jačom i inadžijom.

Image may contain: 1 person

Oni koji prate njenu karijeru, kao  njen najveći kvalitet ističu njenu svestranost.

Mogu da igram bilo koju poziciju bez da neko primeti da ja tu ustvari ne pripadam. O tome govori i činjenica da u klubu u kom trenutno igram, igram poziciju špica ili bocnog napadača, a kada odem u reprezentaciju, onda se najčešće nadjem na poziciji zadnjeg veznog gde sam veći deo vremena defanzivno orijentisana, sto nikako nije slučaj u klubu.

Iako ima svega 23 godina, mnoge snove je već ostvarila. Međutim, ostalo je njih još nekoliko.

Svoju karijeru volela bih da nastavim u Bajernu, najvecem klubu u Nemačkoj, sa najbogatijom tradicijom. To je trenutna meta kojoj težim. Volela bih da napadam prvo mesto Bundeslige rame uz rame sa Jovanom Damnjanovic, sa kojom sam već imala prilike da igram u Crvenoj zvezdi. Tako bi mi se ispunio još jedan san u nizu, a kada se i taj san ispuni, onda cu se oprobati u nekoj drugoj ligi, možda engleskoj  ili spanskoj.

Image may contain: 4 people, including Dina Blagojevic

Paralelno sa profesionalnom fudbalskom karijerom, Dina gradi još jednu.

Studiram sportski menadžment pored fudbala. S obzirom na sportske obaveze i nemogućnost  da prisustvujem predavanjima, nadam se da cu fakultet završiti u najkraćem mogucem roku. Posle karijere želim da ostanem u sportskoj sferi, jer to je mesto gde se najbolje osećam. Možda kao sportski psiholog ili trener,mozda bude mesta u Fudbalskom savezu za mene, nikad se ne zna. Jedno je sigurno, ostaću u svetu sporta. 

(Visited 1,335 times, 1 visits today)