DEBI NA VELIKOJ SCENI Dvojica Inđinčana članovi bob tima Srbije, evo šta njihov pilot očekuje na prvom takmičenju

Dušan Novaković je dugodišnji igrač američkog fubala u Srbiji. Početkom ove godine spletom raznih okolnosti našao se u bob timu Srbije. S obzirom da mu je dužnost da kao pilot izabere svoj tim, on je izabrao dvojicu naših sugrađana – Gorana i Aleksandra. Pred vama je razgovor sa njim u kojem otkriva kako je postao pilot, šta očekuje od prvog takmičenja i sa kakvim se izazovima sve suočavaju.



Dušan je bobom počeo da se bavi o januaru 2020 godine i to sasvim slučajno.

Iskren da budem kako i mnogi u nasoj državi ne znaju za ovaj sport tako isto ja nisam znao. U Kikindi je bilo dosta kočničara(gurača) koji su gurali bob, pa sam tako i ja na predlog jednog od njih završio na testiranju. Prosao sam test, i tako postao kočničar. Izgurao sam jednu trku, da bi mi odma posle iste trener predložio da idem u školu za pilota. Naravno, složio sam se sa tim predlogom i tako marta ove godine završio u La Plagnu(Francuska) u bob školi za pilote. Završio sam školu uspešno i tako postao pilot naše reprezentacije. Zapravo, tu tek počinje cela priča.

Pilot je veoma važan član posade, koji je uostalom zadužen i za pronalazak kočničara. Dušan ga je našao u Inđiji.

Ni trener ni selektor ne traže kočničara, već sam pilot. Naravno kočničar treba da prođe određene testove da bi postao isti. Da bi postali bobista potrebno je da ste dovoljno jaki, teški, eksplozivni, brzi i zaista mnogo hrabri da bi seli u bob i spustili brzinom od preko 130km/h, pritom sa novim neiskusnim pilotom. Prvi na pamet mi je pao Goran Zec, moj saigrač sa američkog fudbala sa kojim sam proveo zadnje 4 godine igrajući sa njim. Pitao sam ga da li bi hteo da bude to i pristao je bez sekunde razmišljanja. Naravno Goran je prošao sve testove i tako postao moj prvi kočničar.

Nakon Gorana, član Dušanovog tima postao je još jedan talentovani Inđinčanin.

 Trebao sam da pronađem još jednog koji ispunjava sve uslove, i tako došao do Aleksandra Borkovića, mladog perspektivnog takođe američkog fudbalera i saigrača iz reprezentacije. Dobar osećaj sam imao, jer takođe na pitanje da li bi hteo da dođe na testiranje i postane moj kočničar klimnuo glavom potvrdno i rekao samo može. Prošao je testiranja i postao kočničar. Za sad oni čine moj tim, tim Srbije.

Dugo čekani 23. novembar je konačno došao, i ekipa je krenula na pripreme.

Kada smo prošli pcr test i krenuli put Winterberga (Nemačka) gde smo imali prvu trening nedelju. Imali smo prevrtanja, kao i uspešnih vožnji, ipak više uspešnih nego prevrtanja . U utorak 1. Decembra imamo prvi zvanični trening i pripremu za 5. I 6. Decembar kada se održava nase prvo takmičenje. Ciljevi su nam da imamo dobar start to je ono u čemu se od nas očekuje trenutno najviše, fizički smo spremni,i ja polako stičem osećaj za vožnju i svaki sledeći spust je sve bolji.

Najveći izazov za njih predstavlja stara oprema i nedostatak sredstava za kupovinu nove.

U ovom sportu nemoguće je postići neki ekstremno dobar rezultat sa pilotom koji nema dugogodišnje iskustvo, mislim na top 6, ali svakako da želimo da postignemo  najbolji mogući rezultat što možemo. Probleme naravno imamo, uglavnom finansijske, trenutno nemamo sponzora, i sve troškove snosi država, znajući da trenutno u ovom sportu nemamo mnogo uspeha, državne finansije i jesu u skladu sa tim. Oprema nam je najveći problem, uslovi za trening i sportski rekviziti. Sve što imamo je poprilično staro i iskorišteno. Kacige, sprinterice, patike, aktivni veš, tegovi za sezonu koje nosimo sa sobom, itd. Bilo kakav vid pomoći svakako bi dobro došao.

(Visited 1,300 times, 3 visits today)