BRANKO KOVAČEVIĆ – osnovao je budistički manastir u Čortanovcima, a sada u 63. godini postaje student



Imao je 20 godina kada se prvi put upoznao sa budizmom. Više o ovoj religiji saznao je od jednog profesora iz Zagreba sa kojim je razmenjivao pisma jer nije bilo interneta. 40 godina posle upisuje master studije budizma, čime se svrstava u red najstarijih brucoša u Srbiji.

Sa Brankom Kovačevićem razgovarali smo o tome kako je došao na ideju na otvori budistički manastir, kako izgledaju seminari meditacije, čega se to njegovi polaznici najviše plaše i o još mnogo čemu u vezi sa ovom religijom.

Budistički manastir u Čortanovcima otvoren je krajem avgusta 2017. godine. Sve je počelo mnogo ranije.

Tada je bilo je oko 150-200 gostiju. Mi smo udruženje “Srednji put”. Krenuli smo od sajta gde su ljudi počeli da nas kontaktiraju. Počeli smo da zovemo monahe da drže predavanje i kurseve meditacije. Kad se to zaukalo, registrovali smo se 2009. godine kao budističko udruženje. Tražili smo po Fruškoj Gori mesti i onda smo se odlučili za Čortanovce zbog lokacije jer je blizu pruga i nalazi se između Beograda i Novog Sada. “

U planu je znatno proširenje manastira.

“Ovde nam treba prostora zato smo kupili i placeve pored. Treba nam prostora za goste iz svih krajeva Srbije kojima se ne isplati da dođu na jedan dan. Imamo jednu gostinsku kuću. Sada počinju da dolaze kada je došlo lepo vreme.”

U početku svake nedelje udruženje je organizovalo grupne meditacije u Novom Sadu i Beogradu.

“Kada sam ja počinjao da se bavim ovim, bilo je premalo inforamcija, a sada ih je previše. Mnogima je konfuzija. Meditacija ima raznih. Ona je alat u okviru budizma. BItno je da se ona praktikuje, samo onda ima efekta. Ima dosta interesovanja za nju. Imamo tri kursa godišnje o njoj”

Reakcije većina polaznika su pozitivne. Mnogi od njih dođu nekoliko puta. Plaše se dve stvari.

Pozivne su reakcije. Kurs traje oko nedelju dana. Budu grupe od po 30 ljudi. Na kraju kursa sednemo svi u krug i svi razmenimo mišljenja. Neki dođu sa strepnjom zbog pravila koje imamo. Brine ih budistička tradicija da ima dva obroka – doručak i ručak. Jede se do podne, posle nema obroka. I ne treba. U početku se uplaše, pa pitaju da li može da ponese nešto

Jedno od pravila jeste da polaznici kursa ne komuniciraju između sebe.

Pravilo je da ne komuniciramo između sebe. Kurs je da bi se ti izolovao i da bi meditirao. Da posmatraš sam sebe. Ako komuniciraš sa drugima, nisi okrenut sebi. Ako imaš neki problem, onda razgovaraš sa organizatorom ukoliko ti fali neka stvar. U početku su skeptični, ali posle im svima prija. Mnogima to bude najlepše što nisu pričali. Budistička meditacija nije verovanja već je to mentalna higijena.

Kao i u hrišćanstvu, i u budizmu postoje tri tradicije.

“Ovo je manastir burmanske tradicije. Dolaze studenti iz Mjanmar (nekadašnja Burma) koji ovde ostaju 3-6 meseci. Nadamo se da ćemo sada biti uvršetni u verske zajednice u Srbiji. Podneli smo zahtev. Imamo manastir i monahe i 100 ljudi koji će da potpišu da nas podržavaju. Čekamo da birokratija odradi svoje”

Branko se prvi put upoznao sa budizmom još kao student sa nepunih 20 godina.

“Shvatio sam da je to za mene najprijemčivije. Bila je srećna okolnost što je bio jedan profesor univerziteta iz Zagreba otišao u Šri Lanku i postao monah. Počeo je da piše o tome, a ja sam tad počeo da studiram. Prvo sam se dopisivao sa njim, a potom mi je slao razne knjige iz kojih sam učio. Prvih desetak godina bio sam budista iz fotelje jer sam samo čitao knjige i tekstove”

Tek 1987. godine prvi put je posetio budistički manastir. I nije mu bilo baš najprijatnije.

“Prvi put sam tad video budističkog monaha. To je bila lepa lekcija za mene. Kako mi izgradimos sliku o nečemu šta nismo nikada videli. Ja sam imao sliku da je to jedna filozofija i da nema veze sa religijom. Taj utisak je pojačavalo to što smo mi živeli u komunizmu.Ja ulazim u manastir i vidim monahe kako se klanjaju. Mislim se šta je ovo. Počeli da recituju a ja ništa ne razumem. Bio sam 10 dana. Oni odrade svoje molitve, ja gledam, a posle svi meditiramo”

Reakcije porodice i prijatelja bile su različite. Od podrške do sumnje.

“Igrao sam košarku u to vreme, i najveći problem je bio taj što je u budizmu najveća vrednost nenasilje i kako ću jesti mesto ubijene životinje? Putujemo na utakmice, svi jedu meso, a ja ne. Nazivali su me biljojedom. Sira sam se najeo za ceo život. Drugi su me razumeli. Ja sam takav tip da gledam šta svaka situacija može da me nauči. Tada sam naučio da čoveku treba da bude ono što on jeste. Ne treba nikom da se prilagođavam. Svi znaju šta sam i ko sam.

Veliku finansijsku pomoć pri gradnji manastira pružio je jedan monah iz Londona.

“Falio nam je jedan monah. Pitao sam prijatelja u Engleskoj da li ima nekog da mi preporuči. Preporučio mi je jednog koji je 2002. godine došao u London i na Oksfordu doktorirao budizam. Onda su ga imigranti iz Jugoistočne Azije kupili kući i ponudili mu da tu ostane. Dolazio je godinama ovde, i 2016. počnemo da razmišljamo o nekom stalnom mestu. On je skupio pare, inače bismo ga jako teško otvorili”

Krajem aprila Branko putuje u Mjanmar, gde će pohađati master studije.

“Nikad nije kasno za studiranje. Mjanmar je jako siromašna zemlja. Pod huntom su već više od tri decenije. Generali su stavili šapu na sve, ko je bliže vatri, taj se bogati. Mada polako se menja sve. Imali su pre dve godine izbore, idu korak po korak. Sada opozicije ima u parlamentu, ali glavne poluge vlasti i dalje drži vojska. Malo je kriminala, ljudi su jako ljubazni.Imaju ideju karme. Da sve što uradiš da ti se to vrati”



(Visited 458 times, 1 visits today)